Je l' mi biramo život ili život bira nas?

Sinoć su na scenama Srpskog narodnog pozorišta u okviru druge večeri pozorišnog festivala nazvanog po čuvenom srpskom komediografu, Jovanu Steriji Popoviću, prikazane dve predstave: „Kus petlić“ Narodnog pozorišta iz Subotice u režiji Milana Neškovića i „Deobe“ u režiji Juga Radivojevića a u koprodukciji Srpskog narodnog pozorišta, Narodnog pozorišta u Nišu i Narodnog pozorišta iz Prištine sa sedištem u Gračanici.

Radnja komada „Kus petlić” po tekstu Aleksandra Popovića, a u režiji Milana Neškovića, odigrava se u burnim vremenima oko II svetskog rata. Kamerno postavljena, uvodi nas u dvorište posleratnih ljudi sa margine društva, koji pokušavaju da se snađu u takvim vremenima. Nemoguće je odvojiti okolnosti od suštine, sukoba zasnovanog na političkoj strani, ali ovde se fokus stavlja na intimnim ljudskim pričama. Sami likovi zavise jedni od drugih, iako su uzrokovani ratom i žive posledice tog rata. Ukoliko  izuzmemo tu činjenicu, pred nama su karakteri, životne situacije i odnosi koji su nam danas prepoznatljivi kroz likove Milje, Seje, Đakona, Pileta, Komnena i Johana. Borba unutrašnjeg malog čoveka koji traži svoje mesto u svetu u kom živi.

Raskošna lakoća igre pokrivena iznutra iza koje stoji veliki trud. Teško je izgovoriti tekst Aleksandra Popovića, a da ne zvuči kao floskula. Glumce prihvatamo potpuno iskreno, sa njima se uspostavlja jedna prisna i intimna atmosfera kroz sinergiju glumaca i publike. Likovi su zasnovani na jednostavnosti uz umerenu i adekvatnu dozu humora kroz komične i apsurdne situacije. Minja Peković prenosi jednu prijatnu i duhovitu dozu energije i prikazuje nam Milju kao jednu odvažnu, vrednu i plemenitu ženu koja se, dok čeka svog muža da se vrati iz rata, zaljubljuje u Pileta, iskrenog i šarmantnog lika koji dobija nasledstvo od oca i ta priča o poteri za zlatom daje dinamiku akcione komedije. Briljantan Igor Greksa u roli nedokučivog Đakona, zadužen je i za scenske pokrete. Fantastični trio – Seja (Sanja Moravčić) koja odlaskom u Nemačku zajedno sa Johanom šusterom (Miloš Lazić) započinje novi život, ali je ponovni susret sa Komnenom barjaktarem (Srđan Sekulić), koji živi isti način života, čini uzrujanom. Svi likovi i njihovi odnosi zasnovani su na potrebi za ljubavlju i bliškošću i čine omaž Aleksandru Popoviću.

Muzika nije utkana u scene, već se u izdvojenim delovima odnosi na likove i liniju njihovog razvoja. Izborom sjajnih melodijskih šlagera akteri imitiraju život pesmama koji bi želeli da imaju, tako da predstava donekle ima primese nekog mjuzikla. Takođe, ima i pojedine elemente televizijske estetike zbog same scenografije kućnog enterijera, dok su kostimi i rekviziti prilično autentični za to doba. 

Unutrašnji emotivni život likova jeste jedan oskudan život, ali je i prepun predivnih srećnih balona. Oni žive živote koje možda nisu birali, već je to nešto što im je dato. A da li mi biramo život ili život bira nas? Šta zapravo očekujemo od života i kakvog ga zamišljamo i da li imamo izbora? Baš kao što kaže Maksim Gorki u svom delu „Na dnu” da svakog čoveka treba poštovati jer ne znamo ko je i zašto se rodio, možda se rodio na našu sreću. Rečima reditelja predstave da „živimo život mimo samih sebe i najstrašnija stvar je kada postanemo svesni da na život koji ide pored nas nemamo apsolutno nikakvog uticaja”, zaokružuje se poenta ove priče.

Nakon predstave subotičkog pozorišta, na sceni „Pera Dobrinović“ Srpskog narodnog pozorišta izvedena je predstava „Deobe“ u režiji Juga Radivojevića i prema istoimenom kultnom romanu jednog od najvećih srpskih pisaca, Dobrice Ćosića. Predstava je nastala u saradnji novosadskog, prištinskog i niškog nacionalnog pozorišta dok je za dramatizaciju zaslužan Spasoje Ž. Milovanović.

Roman tematizuje fenomen deoba na više nivoa, ali je ubedljivo krucijalna deoba naroda na partizane i četnike koja je u velikoj meri odredila dalji razvoj Jugoslavije. Istorijska pozadina sa temom o četničkom ravnogorskom pokretu nadograđena je porodičnim povestima i deobama unutar njih. Kada se pojavio, Ćosićev roman bio je prekretnica u našoj književnosti zahvaljujući prvenstveno dominaciji unutrašnjih monologa. S tim u vezi, sasvim je logično pitanje kako jedan takav roman, koji ima 800 strana, upakovati u predstavu prihvatljivog trajanja.

Početak predstave liči na radio-dramu i dešava se na gledalištu, da bi u nastavku prešao na scenu. Spolja gledano, predstava odiše senzacionalizmom u pokušaju: na sceni je džip koji Uroš Babović (Nebojša Savić) vozi u krug, muzika je glasna i fantastična, tu su i neizostavni mikrofoni, malo nasilja među momcima, jedan seks u publici (bilo bi mi vrlo neprijatno da sam sedela iza njih), jedno silovanje u već pomenutom džipu a jedno pored. Malo Drugi svetski rat, malo partizani i četnici, malo devedesete i tako redom. I da, svima su usta puna Srbije i ideala.

Međutim, ono što ubedljivo nosi predstavu je tekst, kao najveći izazov u konvertovanju proznog u dramsko. U početku je pomalo konfuzan onima koji nisu pročitali delo, ali u nastavku uspeva uspešno i bez nekog ulepšavanja da ukaže na lomove unutar junaka. Deobe na tlu i u porodici ulaze i u same duše pojedinaca, razdirući ih iznutra i pretvarajući ih u izvitoperena bića gde ljudskost izostaje. Junaci prolaze kroz promene i, menjajući se, sve više postaju antijunaci. Vođeni ideologijom i težnjom ka boljem sutra, oni upadaju u vrtlog u kome više nikom nisu čiste ruke.

Predstava prikazuje rat koji može biti bilo kad i bilo gde i u kojem su žene tihe žrtve. Dve ženske uloge koje igraju Sonja Damjanović i Bojana Milanović bez puno reči i prostora uopšte uspevaju da prikažu tragičnu krivicu koju žena u ratu, ali i patrijarhatu nosi samo zbog toga što je žena, bilo majka odraslog sina ili mlada nevesta. Njihovo je da ćute i trpe jer pripadaju nekom, da sebe umanje i stave u drugi plan, da pate i same nose svoj krst.

Tema deoba i rata svakako je univerzalna, međutim ono što u velikoj meri zbunjuje je kostim mladog Miloša Babovića (Miloš Cvetković) koji nedvosmisleno aludira na fašizam. Ironično, Miloš na kraju postaje žrtva svoga oca ogrezlog u gnev, i njegovo stradanje, nasilno i na haubi (opet džip) uzdiže ga, barem posmrtno, iz blata Ćosićevih junaka. I to nije sve! Monolog kojim se predstava završava izgovara nemački oficir (Valentin Vencel) jer nama Srbima treba neko spolja da nam kaže da se uvek lažemo!

Večeras će u okviru takmičarske selekcije Sterijinog pozorja biti prikazane predstave „Ako dugo gledaš u ponor“ Zlatka Pakovića i u izvođenju Regionalnog pozorišta Novi Pazar i Kulturnog centra Novi Pazar s početkom u 19 časova i „Tiho teče Misisipi“ reditelja Ivice Buljana, a u izvođenju Beogradskog dramskog pozorišta. U okviru programa „Druga scena“ u KC Svilara igraće se predstava Bitef teatra „Kao da kraj nije ni sasvim blizu“ prema tekstu Maje Pelević i u režiji Nikole Zavišića.

Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste