Jedva čekamo pozorište budućnosti


Crna komedija „Sanjao sam da sam se probudio”, nastala po tekstu Željka Hubača, doživela je svoju raskošnu i očekivanu premijeru okružena brojnom publikom i blicevima fotografa, krajem januara u Narodnom pozorištu. Ovde Hubač biva inspirisan samim pozorištem, jednom društvenom pozicijom, iscrpnim radom na jednom komadu, njegovim aktivnim učesnicima ali i  stvarima često (ne)uhvatljivima pogledima posmatrača. Izobilje strasti, talenta, kreativnosti i frustracija koje boje i iznutra razaraju jedan hram umetnosti i kulture.

jedva-cekamo-pozoriste-buducnosti1

Upravo ovakvu ideju oživljava i postavlja na scenu reditelj Dino Mustafić. Vešto mešajući apstraktno, neopipljivo, komično i moderno kroz video materijale, muziku i pokretnu scenografiju razvija priču o pozorišnoj stvarnosti. O njoj ponekada čujemo iz priča u prolazu, kuloara, novina, ali retko i na pozornici. Kakve to snove snivaju glumci? Da li su oni isključivo posledica nekog „događaja nakon kojeg umetnici nisu prespavali noć”, ispunjenje potisnutih želja kako je Frojd naglašavao?

Nadarena ekipa glumaca sastavljena od mlađih i iskusnijih umetnika kao što su Nina Nešković, Dušan Matejić, Jovan Jovanović, Anastasia Mandić, Slobodan Beštić i Nikola Vujović se igraju, zamenjuju uloge, žanrove i naglašavaju raznolikosti i različitosti kroz fragmente fragilnog i nadrealnog sna. Farsa, melodrama, vodvilj i crna komedija su duhovito isprepletane. Možda se efektnost svake odigrane uloge ogleda i u njihovom iskustvu i percepciji. U prvi mah satirično i neozbiljno ali docnije u socijalnom, etičkom i estetskom smislu. Neobična dramaturgija  snova koja čak biva osvežena melodičnim glasovima hora „Smilje” i  arijom soprana Katarine Jovanović. Pored svih internih nesuglasica, razdora, političke nekorektnosti, pozorište i dalje blista i uzdiže se u svoj svojoj lepoti i eleganciji, a naročito u očima onih pojedinačnih zadivljenih posmatrača koji shvataju pouku i značenje sna.

jedva-cekamo-pozoriste-buducnosti2

Naposletku će i obična publika koja ne pripada glumačkom miljeu, uz dosta strpljenja i razumevanja, uvideti da priča obitava negde između jave i sna, realizma i teatralnosti, što naizgled nije neobično za umetnike. A to izgleda i čini teatar: svojevrsna utopija, različitost, scenska lepota koja obuhvata i onu literarnu, neobične ideje i dijalozi, a povrh svega, vera umetnika da jedna predstava može promeniti nešto na bolje.

Foto: Narodno pozorište u Beogradu



Povratak na vesti


Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste