Druge večeri festivala “UPAD” odigrana je predstava ”Jeste li za bezbednost?” Narodnog pozorišta u Begradu, čime je započet ciklus društveno-angažovanih predstava u izboru mladih selektora festivala.
U režiji I adaptaciji Anđelke Nikolić i Branislave Ilić, ovo je kolažirani omaž svima onima, mrtvima I živima , koji su se zalagali za antiratno delovanje u doba raspada bivše države. Nastala po motivima istoimene priče Biljane Jovanović, njene knjige “Vjetar ide na jug i obrće se na sever”, prepiske između Jovanovićeve i Maruše Krese, Radmile Lazić i Rade Iveković I putopisa “Dobrodošli v dializijo” Davida Šalamuna, ova predstava analizira motiv bezbednosi u ključu položaja intelektualaca u doba (ne)bezbednosti od sedamdesetih do devedesetih godina prošlog veka, te istražuje reakciju ženske solidarnosti ove četiri od istorije zaboravljene kulturne radnice na rastući nacionalizam koji je prožimao kompletno društveno ustrojstvo.
Od samog početka predstava eksplicitno ide u antiratnom smeru – iako nas uvodi scenom ispitivanja Biljane Jovanović od stane pripadnika državne bezbednosti, time polazeći od ciničnog pogleda na internu bezbednost 1980-ih , I onoga čuvenog “Mi” kao metafore za bezbednost koja je u svojoj biti hipokrizija – što štiti isključivo centre moći, a ne svoje građane. Nacionalizam je u ovoj inscenaciji prikazan kroz antagonizam muškog I ženskog, gde sedam mladih glumaca , depresonalizovanih uniformama stoji nasuprot četiri prijateljice, te se pokretač radnje svodi na sučeljavanje ideoloških principa. Vanja Ejdus kao Biljana Jovanović izuzetno predstavlja karakter jedne trezvene spisateljice, svesne ustrojstva oko sebe i neustrašive da se suprotsavi DB-u, pak kroz prikaze ostalih članica ovog “sestrinstva” publici se prikazuju vinjete iz njihovih internih prepiski, slika iz intimnog života čija bezizlaznost dodatno ilustruje opštu nestabilnost u jednom nebezbednom vremenu kakvo je bilo tokom ratova devedesetih godina. Pak, sam koncept prepiske dovoljno govori o suprotstavljanju ženske solidarnosti I prevazilaženja novopostavljenih granica nasuprot šovinizmu – scene u kojima se govori o prisilnoj mobilizaciji mladih muškaraca obesmišljavaju takav jedan koncept u kom bezbednost jede svoju decu – doslovno.
Pred ulazak u salu publika dobija glasačke listiće za referendum, gde je potrebno da se izjasni o dijalogu sa Prištinom, obaveznom služenju vojnog roka, zatvaranju granica za migrante i – da li je za bezbednost. Kako se predstava retrospektivno bavi prevashodnim istorijskim događajima a pred izvođenje postavlja aktuelna goruća pitanja – zaključno sa rezultatima ovog pseudoreferenduma dolazi se do zaključka da se ništa promenilo nije. Ovo nije pamfletska predstava , no predstava konstatacije – takoreći hronika i analiza ideološkog pojma koji je po svemu sudeći još uvek živ, pored toga što se publika ovog festivala izjasnila pretežno ka antiratnim solucijama postavljenih pitanja.
Ono što je porazno jeste da su ove četiri žene, ne u potpunosti obrisane, ali nevidljive u istoriji jugoslovenske I srpske kulture, a imale su značajan doprinost što umetnosti, što književnosti, što filozofiji. Sama Vanja Ejdus pomenula je kako je pre rada na predstavi vrlo malo znala o Biljani Jovanović, kao i sama publika koja se složila. Postavlja se pitanje zbog čega je tako? Da li je uticaj ženskih kulturnih radnika marginalizovan zbog toga što su u pitanju žene koje se ne uklapaju u matricu nacionalnih država, gde je koncept zasnovan na muškom principu, gde je to “Mi” zapravo – muški model , prema rečima dramaturškinje Branislave Ilić. Ova predstava nastala je kao omaž I kao reakcija – omaž zaboravljenim, a važnim ženama, a reakcija na od strane istorije zaboravljenu reakciju.
Pesma “Kriva sam” Radmile Lazić ,. na sjajan način ilustruje ovu situaciju.
Nisam nišanila , ni bila na nišanu
Nisam oslobađala – osvajala gradove-sela
Nisam bajala, nisam sejala pamet
Nisam pisala patriotske
Nisam rodila junaka
Moj prilog istoriji – ništavan!
U svoju odbranu nemam šta da kažem.
(1996)
Foto: Irena Antin (hocupozoriste.rs)
