Druge večeri Pozorišnog maratona zajedno sa Herkul Poaroom se ukrcavamo na Orijent ekspres, voz koji vodi od Istanbula do Londona, a godina je 1936. U vozu se susrećemo sa mnoštvom karaktera, od grofica i princeza, do pukovnika i konduktera. Kada se voz nenadano zaustavi zbog snega, u jednom od kupea dešava se ubistvo, te je Poaro opet zadužen da rešava misteriju, umesto da mirno provede svoj put do kuće.
Tokom cele predstave imate osećaj kao da gledate film, što zbog detaljne i realistične scenografije, što zbog muzike koja je bila glavna uloga u podizanju tenzije i atmosfere. Kostimi su nagoveštavali karakter likova i pre nego što oni progovore, a gluma je bila tipična za komediju, prenaglašena, puna grimasa i naglih pokreta, što je uspelo da nasmeje publiku, te se pokazala kao efektna i vanvremenska. Po izlasku iz pozorišne sale publika je komentarisala koliko im nedostaje ovakakv tip predstave, sa mnoštvom dešavanja i likova, humorom i scenografijom koja daje utisak da je sve što se na sceni desilo istinito. Andrija Milošević igrajući ovog slavnog detektiva zadobio je ozbiljne simpatije somborske publike i videlo se da je u tome veoma uživao. Kroz direktno obraćanje publici služio je kao narator koji nas uvodi u priču, a na kraju izvlači zaključak i sumira celokupno iskustvo. Tokom aplauza je zamolio publiku da ne otkriva drugima ko je ubica, te neću ni ja, Orijent ekspres je odavno napustio peron u Somboru, te ako želite da saznate više, uputite se pravcem Beograda.
Nakon predaha od svega pet minuta, penjemo se u Studio 99, gde ćemo gledati duodramu „Čovjek visine” u režiji Jane Maričić. Predstava je osmišljena kao diskusija između monaha i čuvenog slikara Uroša Predića o izgradnji nove kapele u Lovćenu gde bivaju Njegoševi ostaci. Kroz njihovo natezanje, gde je monah protiv novogradnje i zauzima stav da kapela treba da ostane takva kakva jeste, a Predić, poslat od strane Kralja Aleksandra, smatra da je novogradnja preko potrebna kako bi sačuvala jedinstvo novonastale zemlje, uviđamo večiti diskurs između religije i umetnosti, koje nisu uopšte daleke jedna od druge, te i crkve i države. Budući da je radnja smeštena malo posle Velikog rata, postojale su dve velike podele društva, a njihovi prototipi su naši glavni likovi. Predić koji veruje u to da se nova zemlja može sačuvati i da možemo da živimo u skladu i monah koji je izašao iz rata sa ozbiljnim posledicama i traumama, te ima pesimističan pogleda na novonastalu situaciju. Svi ti stavovi ispoljavaju se kroz tu jednu, naizgled malu stvar, da li obnoviti kapelu ili ne? Postavlja se pitanje šta je koren jednog identiteta, šta nama uopšte znače spomenici, hramovi, crkve i muzeji? Glavno pitanje jeste koje je rešenje, šta treba da uradimo da se ne raziđemo? Na kraju uspeju da razreše konkretno pitanje o kapeli, ali sve ostalo ostaje da visi u vazduhu. Niko nije u pravu i obojica su u pravu, bilo je pitanje samo koji će prvi da posustane. Predstava je nagrađena velikim i dugim aplauzom posle kojeg smo imali još kraći predah do početka poslednje predstave drugog dana maratona.
Udarnim tempom smo nastavili dalje i uputili se na poslednju predstavu za taj dan čiji je završetak bio nekih pola sata iza ponoći. „Bilo jednom na Brijunima”, po tekstu i u režiji Kokana Mladenovića zadire pažnju javnosti već neko vreme, pa se zainteresovanost publike proširila i do Sombora. Bilo je svako popunjeno mesto u gledalištu, pa su pojedini od nas i stajali tokom cele predstave.
Susret četiri intrigantne istorijske ličnosti – Tita i Jovanke Broz sa Ričardom Bartonom i Elizabet Tejlor. Tumače ih Branislav Trifunović, Sanja Marković, Milan Marić i Tihana Lazović. Susrećemo se sa njima koji na početku stavljaju aksesoare poput naočara, ogrlice i šešira, da bih ih naposletku skinuli, dok se intimno ispovedaju o svom životu. Povod za njihov susret bilo je snimanje filma „Sutjeska” u kome bi holivudski glumac igrao doživotnog predsednika SFRJ i to je jedina istorijska činjenica koju pouzdano znamo. (O)laka glumačka igra i komične opaske izazivale su smeh u publici, pa su glumci u više navrata bili nagrađeni aplauzima. Akteri se ni jednog trenutka ne trude da karikiraju kultne ličnosti, te da im nisu pripisana konkretna imena moglo bi se doživeti kao tumače bilo kog. Scenografija je šarena i odiše jarkim bojama i čine je plastični naduvani predmeti poput palmi, lejzibegova i životinja koje će u finišu biti haotično razbacani. Glavni motiv koji se provlači kroz ovu predstavu jeste „uloga”. Koje sve to uloge igramo, koji smo ulog spremni da damo za te uloge, kao i konstantno traženje ličnog identiteta, onog koji je svima nama svojstven, koji nas razlikuje od drugih, pa i od životinja.
Za večeras treba dobro da se psihički i fizički pripremimo jer nas očekuju četiri predstave među kojima su: „Hrkači”, Narodnog pozorišta Republike Srpske, Banja Luka od 19 časova; u Studiju 99 od 20.30 časova će biti „Kronika seoske ljubavi”, Teatra Rugantino iz Zagreba; „Nevidljiva deca”, Novosadskog pozorišta/Újvidéki Színház od 22 časova i na kraju trećeg dana u foajeu će biti prikazana predstava „Dvoje”, Gradskog pozorišta Bečej u pola 24.
Foto: Srđan Doroški
