.jpg&w=1080&q=75)
„Ovo nije umetnička priča, ovo je pre svega lična priča”
Zapamtićemo ovu rečenicu, predstave koja je sinoć odigrana na Bitefu, pod nazivom „Klimatski plesovi”, koreografkinje Amande Pinje. Nastalu u produkciji Nadaproductions iz Austrije, Meksika i Čilea.
Ovom pričom putujemo u čileanske Ande, odakle potiče Amandina majka. Danas na tom prostoru jedna velika multinacionalna kompanija sprovodi svoje projekte koji prete ljudima, dok je priroda već na izmaku snage - viši planinski prostori postaju devastirani, a nestašica vode se uzima kao glavni problem. Divlje životinje silaze iz viših delova u naselja u potrazi za vodom. Autorka projekta, ujedno i glavni akter ove predstave, izgovoriće nazive brojnih kompanija u svetu koje iskopavaju rude i minerale, uništavaju prirodu, pogubno utiču na život ljudi. Jedno ime kompanije nam je dobro poznato.
Ovo je lična priča, a zatim umetnički projekat. U drugom delu predstave prisustvujemo ritualnom izvođenju plesa. U skoro potpunoj tišini, usporenim pokretima, plesači publiku uvode u duboko „disanje” zemlje. U njen životni tok. Pokreti koje vidimo na sceni postaju apstraktni, u nekim delovima nerazumljivi, dok čovek mora da se saživi sa prirodom da bi razumeo izvorni deo nje, koji ova predstava ima za cilj da pokaže. Na kraju prisustvujemo ritualnom plesu u vidu privođenja kolektivne žrtve planinama. Plesači sa crnim maramama igraju oko zemlje koja je izrasla u središtu scene. Ujedno to predstavlja i najupečatljiviji deo scenografije. Pored toga, scenografija je obogaćena vizuelnim efektima koji upotpunjuju doživljaj.
Ritual predstavlja važan aspekt umetničkog izraza u ovom komadu. Ritualni ples ima slavljenički karakter i još od vremena prvobitnih zajednica poziva na angažovanje svih članova, što je izuzetno lako premestivo i u politički i socijalni kontekst. „Ritual sam po sebi govori o vama: gde ste, ko ste; kao individua i kao kolektiv. I kada govorimo o urođeničkom stanovništvu u kolonijalizmu, ritual je način proslavljanja života, jer nama nikada nije bilo suđeno da preživimo.” kaže Denis Palmieri, jedna od izvođačica performansa.
Autorka se svojim stavovima opire ekocidnom kapitalizmu, a umetnost posmatra kao medij kroz koji možemo i moramo da se bavimo temama koje su važne za društvo. „Ovaj performans je nastao kao moj način da se izborim sa ličnim bolom; ja nisam političarka, niti pravnica, ja sam glumica. Onda sam shvatila da, iako nisam sigurna da li umetnost može da reši političke probleme, ipak imam privilegiju i odgovornost da se bavim socijalno angažovanim temama, i da nas ima mnogo. Moj komad možda neće promeniti svet, ali ako ovo radimo kolektivno, svi zajedno, kroz prostor i vreme, verujem da možemo da učinimo nešto značajno.” izjavila je Pinje. Ističe da je primetila da se ova priča, za nju lična, nažalost događa u mnogim državama i da publika temu uvek doživljava kao blisku. Podjednako u celom svetu, političari i vlasnici multinacionalnih kompanija koje profitiraju od eksploatisanja prirodnih resursa ne uspevaju da shvate ozbiljnost ovog problema i sama autorka kaže da nije sigurna kakva situacija bi ih na to primorala. Jedino što preostaje je nada da u tom trenutku neće biti prekasno.
