Koliko je još onog prirodnog u nama?


Drugi dan glavnog programa 54/55. Bitefa otvoren je još jednim izdanjem Filozofskog teatra. Ova serija diskusija se vratila u svom fizičkom obliku u Beograd na Bitef-Prologu kada je razgovor sa Svetlanom Slapšak vodila Maja Pelević. Ove godine vraća se i sa Srećkom Horvatom, koji je ovaj program pokrenuo pri Hrvatskom narodnom kazalištu u Zagrebu, a zatim je zajedno sa Majom Pelević i Ivanom Nenadović 2016. pokrenuo i beogradsko izdanje. Od tada je publika željna uzbudljivih razgovora imala priliku da čuje vodeće filozofe, umetnike i aktiviste Franka Bifa Berardija, Borisa Budena, Tereze Furkadas, Tarika Alija, Džulijana Asanža. 

Sinoćni sagovornik Srećka Horvata bio je Želimir Žilnik, jedan od najboljih jugoslovenskih i evropskih reditelja. Publika je na Skveru Mire Trailović imala prilike da se upozna sa detaljima i anegdotama iz Žilnikove plodonosne karijere, ali i da čuje njegove opservacije na temu razvoja filmske umetnosti u posleratnoj Jugoslaviji, osnivanju amaterskih kino klubova, međunarodnim koprodukcijama, „lumpen-birokratskoj” cenzuri, nastanku „Crnog talasa” ali i pokretanju Bitefa i Festa, kao jedan od ključnih momenata za kulturnu scenu Jugoslavije. 

Takođe, gledali smo plesnu predstavu „Tragovi”, u režiji Vima Vandekejbusa, nastalu u produkciji Ultima veza iz Belgije.

Pri samom ulasku na veliku scenu Jugoslovenskog dramskog pozorišta, ugledali smo čoveka koji usred šume iscrtava bele linije. Kasnije će se linije oblikovati u put, koji preseca šumu. U ovom slučaju nalazimo se negde u dubokim zaostalim prašumama Rumunije, koje polako isčezavaju. Na samom početku prisustvujemo ubistvu na izgrađenom putu. U sledećim se oslikava borba ljudi sa prirodom. Svesni smo dovoljno da shvatimo ko u toj borbi nameće pravila, uništava prirodni tok života i menja sve u svoju korist.

Put-šuma-plesači su na sceni. Sve je u zajedničkom ritmu.

Kroz zahtevnu igru ispratićemo scene uništavanja životne ravnoteže, ljudi koji hodaju u masi noseći sa sobom bespotrebne stvari, buku automobila i gume koje se kreću u svim pravcima oslikavajući „važnost” tog puta, do trenutka kada se priroda nalazi u strahu od čoveka, zvuka motorne testere koji će nam najaviti kakva je sudbina svih ostalih šuma, doći ćemo do pokušaja uništavanja onog zaostalog, živog ekosistema.

Predstava počinje tragičnom scenom, a kako se približavamo kraju upušta nas u komične trenutke, uz poneku reč poznatu sa naših prostora, koju izgovara jedan od glumaca. Ostatak predstave prožet je igrom i pokretima koje prati muzika u veštoj transformaciji. Živahna tela na sceni katkad postaju uznemirena, sjedinjuju se, i rađaju neke nove oblike igre. Kroz ovu priču zadiremo duboko u prošlost, u vreme kad je čovek živeo u skladu sa prirodom, zatim pratimo njegovo grubo transformisanje u savremeni oblik (gola tela savremeni čovek prekriva odećom).

Glavni akteri u ovoj priči su medvedi, a reditelj ističe da je simbol medveda namerno izabran, jer je to jedna od životinjskih vrsta koja nestaje. U predstavi su predstavljene i scene koje su, nažalost, bile poznate u prošlosti i na ovim prostorima, kad su se medvedi koristili na vašarima kao maskote, igrali uz muziku i tako zabavljali prisutne ljude. Ovde prisustvujemo igri iznemoglog medveda koji posle svakog pokreta pada. Pored ekološke poruke, koja prožima celu predstavu, rediteljski zahtevi zadiru i u unutrašnju borbu svakog pojedinca. On pokušava da uznemiri i potresa telo, zatim ga oslobađa i pušta da lebdi kroz prostor, kako bi u nekom trenutku isplivalo na slobodu. Kroz te pokrete ljudi najednom dobijaju obrise životinja, i na taj način oni se povezuju sa prirodom. Postavlja se samo pitanje koliko je ljudska priroda bliža životinjskoj, a koliko se vremenom ona izopačila?

Možda bi ova predstava mogla da bude bajka, samo da li bi imala srećan kraj? Ovo bi bila jedna neslavna bajka. Priroda će u njoj uzvratiti udarac, iako će možda biti blaži i bezbolniji, od onog kakav je njoj načinjen u savremenoj civilizaciji.

Medvedi će prekriti oči od straha - seča šume je završena, putevi su iznikli, sve je po uzoru kapitalističkog čoveka – usamljeno stablo koje ostaje posle seče ostatka šume pada na ženu i usmrti je. Ta scena kao završni čin mogla bi biti opomena za trenutak u kom živimo, ne samo na globalnom nivou, već i na lokalnom. Ne toliko daleko od nas, gde smo sada, dešavaju se slične stvari. Isto tako osećamo presiju na vazduh, vodu, šume i sve, još uvek, slobodne prostore. Ovogodišnji Bitef poslaće snažnu poruku koja nas se tiče, pitanje je samo da li ćemo želeti da je čujemo. Da li smo dovoljno hrabri da se suočimo sa sobom i onim oko nas? Ili je za sve to već isuviše kasno?

Foto: Bitef; Ultima vez



Povratak na vesti


Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste