Tokom četvrte večeri UPAD festivala u Novom Sadu, publika je imala priliku da pogleda predstavu „Ja sam Akiko”, produkcije Festivala ekološkog pozorišta za decu i mlade i BUDI festivala. Predstava se bavi temom dečije usamljenosti i odrastanjem bez jednog roditelja. Govori o odnosu roditelja i deteta, prevazilaženju ogromne traume i otpakivanju pojedinih kofera unutar nas samih za koje nam se čini da nemamo dovoljno hrabrosti da ih otvorimo. Predstava je rađena po istoimenom romanu Stefana Tićmija, čiju suštinu u potpunosti zadržava. Ne verujem da ću ikada prestati da hvalim izvanrednu režiju Milje Mazarak, koja je u ovu predstavu utkala dušu, ljubav i melanholiju. Naravno, predstava ne bi bila to što jeste bez Sofije Mijatović, koja ovoj monodrami daje lični pečat i naprosto je nemoguće zamisliti bilo koga drugog u ulozi Akiko.
Akiko je devojčica koja ne zna brojeve, ne poznaje granice i često je usamljena. Voli svog oca najviše na svetu i u slobodno vreme vozi svoje srce na četiri točka, druži se sa baobabom i traga za sebi sličnima. Ona svet vidi malo drugačije i to je čini posebnom. Akiko je hrabra, radoznala i maštovita. U tren oka će vas vratiti u detinjstvo i podsetiti kako je lepo, ali i teško biti dete. Ova predstava se deci obraća zrelo, prijemčivo i jasno. Podsetiće nas da deca pojedine stvari razumeju čak i bolje nego mi, odrasli, samo što mi toga nismo ni svesni.
Scenografija je sačinjena od raznih predmeta koje čine detinjstvo naše Akiko. Između ostalog, u pitanju su i koferi, koji dolaze svaki sa svojom sopstvenom pričom. Baš kao i Akiko, koferi su posebni i jedinstveni. O samoj scenografiji i šta ona znači kako rediteljki, glumici, tako i piscu romana, imali smo prilike da saznamo tokom diskusije nakon predstave. Rediteljka predstave, Milja Mazarak, na savršen način dočarala nam je scenografiju, rekavši da koferi predstavljaju zaseban segment života, poput porodice, ljubavi, škole, ali i sve ono u nama što se plašimo da otpakujemo. Sve one dubine, u koje nikako da skupimo dovoljno hrabrosti da zavirimo.
Tokom diskusije, razgovarali smo i o tome kome je sve ova predstava namenjena i došli do zaključka da nema granica. Ipak, Akiko je neko ko nema godine i ne veruje u granice.. Ova predstava je za sve koji žele da probude dete u sebi i da mu se zahvale na svemu što su danas. Nebitno je koliko imamo godina, ako znamo da osećamo i maštamo.
Po završetku predstave, glumica Sofija Mijatović dobila je i više nego zaslužene ovacije, dok su se niz obraze publike tiho slivale suze.
Predstava „Ja sam Akiko” vas nikako neće ostaviti ravnodušnim. Ono što dolazi nakon nje mogu bez uzdržavanja nazvati katarzom. Navela me je da razmišljam o svetu na jedan potpuno nov način. Da razmišljam o svemu iz ugla deteta. Svi smo mi Akiko i Akiko je u svima nama, a ova predstava je odličan podsetnik za to.
Večeras na UPAD festivalu gledaćemo predstavu „Raw Play”, ApsArt Centra za pozorišna istraživanja, u režiji Aleksandre Jelić od 20h u prostorijama SKCNS Fabrike.
Foto: Jovana Semiz
.jpg&w=384&q=90)
