Poslednje večeri petog pozorišnog festivala jezičkih i etničkih manjina sveta, Synergy, odigrana je predstava „Bura”, autorski projekat glumca i reditelja Romana Nikolića, Teatar ITD, Arterarij Zagreb.
Predstava „Bura” aktivnost je u okviru projekta 40: Otkrivanje, osveštavanje, osnaživanje i organizacija za ljudska prava i otvara temu izbeglištva i evropske globalne odgovornosti za izgubljene i/ili ugrožene živote, kao i za nepravdu koja se svakodnevno obnavlja u našoj neposrednoj blizini, a koju često odbijamo da vidimo. Podseća na događaj iz 2015. godine kada je svet obišla fotografija utopljenog trogodišnjeg sirijskog dečaka Alana Kurdija čije je telo pronađeno na obali u blizini Bodruma. Autor na ovaj način želi da progovori iz ljudi koji nemaju mogućnost da se čuje njihov glas.
Izvođenje predstave naime izgleda pomalo apstraktno. Ne postoje konkretni dijalozi koji se vode između aktera (Frano Mašković, Luka Knez, Iva Kraljević i Semih Adigizel), često se koriste bespredmetnim radnjama poput veslanja čamca ili bacanja kamenčića i sled scena je brz ali ne i kristalno jasan i povezan. Na scenskoj peščanoj plaži odvijaju se kratki događaji kroz koja se smenjuju različita stanja glumaca koja možemo uočiti: od gorčine i očaja, preko tuge i jada, pa sve do nemoći i bezvoljnosti. Dosta toga je bazirano na telesnosti kroz besmislene ali odlično utemeljene pokrete. Ujednačeno i odmereno toniranje svetla i adekvatna muzička pozadina kroz šumove mora i ptica markiraju teskobnu atmosferu.
Ne možemo sa sigurnošću reći da publika lako može shvatiti na šta se zapravo aludira u predstavi, ali je zbog samog osećaja koji je izazvan počastila glumce dugim aplauzom. Romano Nikolić ovim želi da pokaže da migrantska kriza za sobom povlači i evropsku moralnu krizu, i između ta dva pojma može se staviti znak jednakosti. Društveno angažovana estetika i etika otvaraju osetljive tačke koje se tiču globalne zajednice i time se stavljamo u poziciju prozvanih i odgovornih svedoka. Svedočimo brojnim društvenim anomalijama: zatvaraju se granice, vode se ratovi, izbeglice traže utočište, vode se političke rasprave... Kroz jedan umetnički izraz otvorena su sva ova i mnogobrojna pitanja u kojima je pola odgovora. Može li pozorište da promeni stvari oko sebe? Ne može, nažalost, ali u njemu je snaga da ukazuje, opominje i grdi i da nas, bar na individualnom nivou, menja na bolje.
Nakon predstave održan je koncert grupe „Kal” iz Beograda čime je ujedno završeno ovogodišnje izdanje festivala.
Foto: Marija Erdelji
