Drugo veče festivala Teatar u Tvrđavi je omogućilo publici da se otisne u predele i događaje srednjovekovne Srbije i postane nemi svedok brojnih stradanja i bitaka koje su se žustro vodile u glavama i srcima naizgled snažnih i nedodirljivih žena – vladarki u čijim rukama su bile brojne sudbine, važne odluke i veliki ulozi koji su imali moć da promene tok istorije.
Autentičan prostor Malog grada Smederevske tvrđave poslužio je kao idealna pozornica za izvođenje sinoćne predstave „Mati”, upotpunivši njen vizuelni i smisaoni identitet i stvorivši jedinstvo mesta, vremena i radnje. Uz to, akustika ovog prostora omeđenog teškim, kamenim zidinama je dodatno istakla muzičke elemente koji predstavljaju veoma važan segment ovog scenskog dela, koji je značajno uticao na njegov kvalitet, ilustrovao unutrašnje borbe i profile samih likova, dočarao napetost, težinu i neizvesnost određenih situacija.
Predstava „Mati”, u izvedbi Kruševačkog pozorišta i režiji Marka Torlakovića, nastala je inspirisana mnogim ratnim dešavanjima kojima je Srbija tokom svoje viševekovne istorije bila nemilosrdno pogađana i uzdrmana do temelja. Stavljajući akcenat na položaj žena u tim teškim vremenima, čija se uloga često zanemarivala i ostajala u senci muških figura, ovaj komad je načeo vrlo značajne teme o ženskoj solidarnosti, borbi za opstanak i opštu dobrobit; ratovima koji se vode mirom, ali nemirnog uma rastrzanog između morala, emocija i viših ciljeva kojima preti osuda.
Fabularnom toku koji prati period tokom i nakon Kosovskog boja, sa kneginjom Milicom kao centralnom ličnošću, se u jednom momentu pridružuje još jedan, koji svedoči o ratovima 90ih. U želji da se samoj predstavi da savremeniji ton, i da se obuhvati što veći deo srpske istorije sa naglaskom da je „Srbiji dosta ratovanja”, došlo je do konfuznog i pomalo neartikulisanog pristupa temi i razjedinjavanja komada na dve paralelne priče kojima je nedostajalo fluidno međusobno prožimanje i zajednički smisao. Prelasci iz jednog u drugi tok radnje su delovali pomalo naglo i nevešto izvedeni, menjajući ton predstave, ne dozvoljavajući da svaka započeta, izrazito inspirativna i bitna tema dobije kulminaciju i upečatljiv kraj kakav zaslužuje. Po završetku komada, napustila sam gledalište sa utiskom celine koja nije u potpunosti zaokružena. Sudeći po komentarima gledalaca koji su na mahove dopirali do mene, mogla sam zaključiti da su mišljenja, kao i prve večeri festivala, bila izrazito podeljena. Od onih koja su se podurala sa mojim, o osećaju nedovršenosti, do onih pozitivnijih, koja su poticala od ljudi opčinjenih duhom istorije, i dirnutih osećajem patriotizma, jedinstva i pripadnosti.
Nakon ove atmosfere u znaku prošlosti i ratnih vremena, treće veče nas je vratilo nazad u savremene tokove i pokrenulo univerzalnije teme, navodeći nas da se između dva reda smeha dobro zagledamo u svoju dušu, suočimo sa nama samima i otkrijemo kakve malograđanštine nisu zaobišle ni naše biće.
Predstava „Pir malograđana” nastala u Kazalištu Virovitica iz Hrvatske, predvođena režijom priznate rediteljke Franke Perković, ilustrovala je veoma verodostojno, sa dozom satiričnog humora, jedno svadbeno veselje tipično za naše podneblje koje je svakog gosta, uprkos njegovim opiranjima i pokušajima da ostane prekriven maskom savršenog čoveka, ogolilo i istaklo sve mane, nesigurnosti i mrlje njegove ličnosti.
U pomenutoj predstavi „Mati” se vino ispijalo u čast velikih junaka i velikih odluka, dok se u ovom slučaju ispijalo u čast mladenaca, postepeno stvarajući izmaglicu u mislima i pogledu svih prisutnih i potvrđujući čuvenu izreku In vinum veritas est.
Za dugačkim stolom, okruženim stolicama od istog materijala, ručno napravljenih od strane mladog bračnog para, sedela je neobična skupina „najbližih” ljudi za koje nije bilo lako proceniti da li se vole, mrze ili jedva podnose. Kako je veče odmicalo, njihovi usiljeni osmesi i ukočene grimase su se sve više opuštali, indirektne prozivke postajale sve direktnije, a na videlo su sve više isplivavale istine o njihovim međusobnim odnosima, narušenim kodeksima, lažnim prijateljstvima i burnim brakovima kojima preti kraj jer su supružnici zapali u kolotečinu sopstvenih nezadovoljstava, nesavladivih nasilnih tendencija i odsustva poštovanja. A sve je delovalo tako savršeno.
Pod dejstvom vina, uzavrele krvi i zamagljene svesti, u zanosu i ritmu muzike za ples, oslobađali su se duša i telo, javljali se nedozvoljeni pogledi, ljubomorne iskre u grudima i potreba čoveka da se nekim zajedljivim komentarom bar na trenutak izdigne iznad ostalih, ali i iznad svog ispraznog života.
Napetost je u vazduhu sve više rasla, dok nije došlo do potpune eskalacije u svađu velikih razmera. Zajedno sa simboličnim pucanjem ručno pravljenih stolica, rušile su se iluzije o srećnom braku, padale maske svih prisutnih i na mestu svakog od njih stajao je po jedan malograđanin – ponizan i ranjiv.
Međutim, uprkos uništenom nameštaju i uzdrmanim idealima, snaga čiste ljubavi uspela je da prokrči put kroz narušene odnose, surove reči i spoznaje, oborene čaše i proliveno vino.
Dok se sve obrušavalo, publika se smejala. Ali sa dozom gorčine. Jer malograđanšina nije daleko od nas. Možda je toliko blizu, da podmuklo čuči u svakom od nas. Mada, ljudi teško podnose kada se moraju suočiti sa sobom samima.
Foto: Ivan Veselinović
.jpg&w=384&q=90)
