Sonja Petrović: „Mi smo dužni da, osim stvaralačkog čina, pružimo i sistem podrške ili bar da usmerimo ka njemu.“

Povodom predstave, „Da li sam ti ikada rekla?”, koja će biti izvedena 9. februara na sceni Bitef teatra u okviru Meseca nezavisne scene, imali smo priliku da razgovaramo sa rediteljkom Sonjom Petrović i upoznamo se sa fazama nastanka ove predstave, saznanjima, nedoumicama i ciljevima koji su oblikovali umetnički izraz i pristup tematici seksualnog nasilja, kao i odnos sa ciljnom grupom gledalaca koja se pretežno nalazi u najranjivijem i emotivno najturbulentnijem periodu svog života. Tokom razgovora smo se dotakli granica umetničke slobode i društvene uloge pozorišta u podizanju svesti o temama o kojima se malo govori, a poseduju veliki značaj, kao i o jedinstvu muzike, glume i pokreta u prenošenju poruka na neposredniji i prijemčiviji način.

Koji su izazovi, a koje prednosti stvaranja predstave namenjene deci i mladima, naročito kada su u pitanju osetljive teme, poput seksualnog nasilja?

U stvaranju dela za decu i mlade, za mene je uvek najveći izazov fluidnost i brzina kojom se njihova interesovanja menjaju. Ova činjenica traži napor u kontinuiranoj povezanosti sa mladima kako bi se uhvatio samo jedan značajan trenutak potreban za stvaralački proces. Kod osetljivih tema je neophodno od početka rada u tim uključiti i stručno lice, u našem slučaju to je bila psihološkinja Jelena Sokić. Ovakve predstave često otvore neke zarobljene teme ili misli, a dramski umetnici, nakon što su mlade suočili sa njima, više nemaju ingerenciju ni znanje, a ni pravo, da sa njima dalje operišu. Tu je važno da nastupe psiholozi, pedagozi, psihijatri…, jer smo im, za razliku od odraslih, koji mogu svesno i odgovorno da biraju način na koji će se kasnije suočiti sa određenom, za njih osetljivom temom, dužni da pružimo, osim stvaralačkog čina, i sistem podrške ili bar da usmerimo ka njemu. Mislim da je u tome osnovna i jedina razlika između stvaralaštva za decu i mlade i stvaralaštva za odrasle - u pojačanoj i kompletnijoj odgovornosti.

Kako je izgledao stvaralački proces realizacije predstave „Da li sam ti ikada rekla?“ i kakva razmišljanja, nedoumice, istraživanja i ciljevi su mu prethodili?

Stvaralački proces rada na ovoj predstavi bio je dug (oko dve godine) i razvijao se u nekoliko faza. Prva je podrazumevala istraživanje teme i već postojećih dramskih ili književnih dela na ovu temu. U toj fazi značajno nas je inspirisala francuska predstava „Golicanje” priznate francuske umetnice Andree Beskon, sa kojom smo imali i nekoliko susreta i produktivnih razgovora, zatim roman „Tužni Tigar” spisateljice Než Sino, koji se odskora može naći i u srpskom prevodu. Kako je većina referenci i praksi na koje smo se oslanjali bila povezana sa Francuskom, jer se čini da se oni u poslednjih nekoliko godina na poseban način suočavaju sa temama seksualnog nasilja i pitanjima rodne ravnopravnosti, tako su usledili naši pregovori sa Francuskim institutom u Srbiji, koji će nedugo zatim kroz projekat „Fuzija – savremene forme društvenosti i umetnosti” postati pokrovitelj ove predstave. Nakon ove faze usledilo je višemesečno istraživanje koje se odvijalo u Bačkoj Palanci. Radili smo intervjue sa ljudima različite starosne dobi (od 16 do 88 godina), od kojih je 42 bilo odraslih, a 24 dece i mladih.

U promišljanju o tome kako da samoj temi na najbolji način pristupimo, došli smo do nekoliko ključnih elemenata, koje smo inkorporirali u istraživanje - pre svega, samo detinjstvo, prva sećanja na dom, porodicu, igru. Fokusirali smo se i na specifične mirise koje vezujemo za odrastanje i toplinu kuće, zatim porodične fotografije i njihovu pozadinu. U pokušaju rekonstrukcije raznih događaja iz detinjstva, shvatili smo koliko su uspomene varljive i koliko je lako da se neke stvari preobliče, potisnu ili im se potpuno izmeni značenje.

Drugi važan element bio je period buđenja seksualnosti: prvi fizički oseti koji se vezuju za seksualno uzbuđenje, prva masturbacija, stid koji nastaje zbog toga. Dotakli smo se i prve menstruacije, otvorenosti odnosa između roditelja i dece kada je u pitanju razgovor o ovim temama.

Treći element je bio vezan za same telesne granice, pitanje željenih i neželjenih dodira, za situacije sa odraslima koje su budile sramotu, stid, neprijatnost.

Svi intervjui, uz saglasnost učesnika, postoje u formi audio zapisa, od kojih je, uz konstrukciju izmišljene porodice, likova i situacije, kasnije nastajao sam tekst predstave.

Poslednja faza podrazumevala je rad sa mladima u fokus-grupama kroz radionice, gde smo imali za cilj ispitivanja starosne kategorije ciljne grupe i usvojili metode i načine na koje se sa njima najbolje komunicira na ovu temu.

Na koji način ste gradili komunikaciju sa mladima koja će posedovati edukativni ton i moć utočišta, a ujedno neće probuditi njihovu ranjivost, stid i potisnute traume? Gde je granica između umetničkog izraza i slobode i potrebe za zaštitom publike?

Malo mi pregrubo zvuči kada kažemo da neka predstava ima edukativni ton, jer se onda misli na neke isključivo didaktičke predstave, što ova svakako nije, ili joj bar to nije prioritet. Ona „podučava” isključivo umetničkim sredstvima, putem buđenja čula i empatije. Da bismo stvorili predstavu za mlade, morali smo na različite načine da osluškujemo njihove potrebe. S obzirom na to da je tema uznemirujuća, kroz razne aktivnosti sa decom i mladima u procesu stvaranja predstave, zaključili smo da moramo da im ponudimo nešto poznato i prepoznatljivo, što može da im „drži tlo pod nogama”. Psihološkinja koja je radila sa nama takođe je savetovala korišćenje takvih sredstava. U ovoj predstavi to je muzika, jer smatramo da u periodu adolescencije ona ima mnogo značajnije mesto nego u bilo kojoj drugoj fazi naših života. Odlučili smo se za muziku iz vremena same priče, koja bi sama po sebi pričala i vremenski tok radnje. Međutim, osim što je muzika iz epohe od devedesetih do danas, birali smo autore koji su i njima danas prepoznatljivi, iako same pesme nisu iz njihovog vremena. Ovaj postupak često ističu na razgovorima kao nešto što im je bilo važno i što im je pomoglo u prihvatanju teških osećanja. Takođe, u samoj predstavi postoji jedan trenutak oko kog smo mnogo polemisali i ispitivali mu granice upravo zbog pitanja slobode. Zato je važno sve te potencijalno granične elemente ispitati do tančina i stati u odbranu publike u svakom trenutku. U tom smislu glumica Aleksandra Arizanović ima ogromnu ulogu ovde: ne samo dramsku i plesnu, nego ponekad i pedagošku. Zbog toga je bilo neophodno da kao izvođačica prođe kroz sve faze rada i usvoji neka nova znanja koja ovde, u ovoj živoj, interaktivnoj formi, rekla bih, veoma uspešno primenjuje.

Kakve reakcije publike i utiske izaziva ova predstava - da li su bili u skladu sa očekivanjima ili su Vas neki posebno iznenadili?

Koliko god da su vam predikcije tačne i očekivanja realna, uvek se iznenadite snagom emotivnog naboja koji se posle ovakvih inscenacija nesumnjivo akumulira. Predstava je svakako potresna, veoma intenzivna, u momentima za mnoge i uznemirujuća. U toku svakog stvaranja skoro je nemoguće ostati istinski objektivan za razumevanje pravog osećanja koje donosi publika u prvom susretu sa sadržajem. Zato meni uvek i iz pozicije stvaraoca bude interesantno da ukradem svežinu prvenca od publike i pokušam da odbacim zasićenost temom. U slučaju ove predstave to osećanje je daleko intenzivnije od bilo kog mog prethodnog pozorišnog iskustva. Ono što me je kod publike posebno iznenadilo jeste situacija koja se sad već događa kao pravilo na igranjima, a ne kao izuzetak, i to baš kad je u pitanju ciljana starosna publika (mladi od 13 do 18 godina). To je činjenica da ih ova predstava tera na međusobnu emotivnu podršku i preživljavanje težine brutalnih saznanja u grupi. U toku predstave može se primetiti ta međusobna podrška u vidu grljenja, držanja za ruke, za rame, grupisanje u isti deo prostorije, međusobna fizička bliskost kao zaštita. Mislim da im ova situacija u mnogome pomogne da se nakon predstave u razgovoru koji sledi lakše suoče sa temom i otvore po tom pitanju.

Predstava se zasniva na izražavanju kroz plesni pokret i na angažovanju svih čula. U kojoj meri se ovakav pristup radu razlikuje u odnosu na klasičnije dramske forme?

Verujem da je u savremeno doba svaki kvalitetan proces, u stvari, svojevrsna fuzija metoda zasnovanih na iskustvima iz različitih izvođačkih oblasti, tako da ja više ni ne znam šta bi bila nekakva klasična dramska forma danas. Do sada sam imala priliku da steknem konkretna iskustva iz oblasti plesa, cirkusa, lutkarstva, dokumentarnog teatra, muzičkog teatra i sličnog, i to su sve stvari koje apsolutno koristim i u stvaranju nečega što možda zvuči kao klasično i rigidno, kao npr. rad u velikim institucionalnim pozorištima na klasičnom tekstu. Iz moje perspektive to deluje kao jedini mogući način rada koji u ovom slučaju, možda, ne može biti klasično definisan. Ono što mi je posebno značilo u ovom konkretnom procesu i što je za mene bilo novo je rad u formi autorskog projekta zajedno sa koleginicama Jovanom Rakić i Aleksandrom Jovanović. Za razliku od mojih prethodnih iskustava, u kojima su neke faze rada podrazumevale samoću, ovde sam stvari promišljala u timu. Prijala mi je i činjenica ne samo da zajedno stvaramo od prve do poslednje faze, nego i da delimo odgovornost - ova činjenica je za reditelja baš praznik. Međutim, verujem da u ovom načinu rada ima još mnogo prostora za naš lični i karijerni razvoj, jer nisam sigurna da smo do kraja uspele da odbacimo svoje inicijalne uloge (rediteljka, spisateljica i koreografkinja), a ovakav način rada nam je to omogućavao. Takođe je bilo inspirativno raditi u timu sa francuskim umetnikom Lisjenom Vale, koji je bio zadužen za scenografiju i svetlo. Veoma je važno upoređivati naš kulturni kod i pozorišnu ideologiju sa drugima, jer se tim umrežavanjem kodovi šire, rastu, cvetaju, otvaraju nove poglede na poznate slike.

Da li smatrate da pozorište danas ima odgovornost da se bavi temama o kojima se u društvu i dalje ćuti i koje tabue biste voleli da otklonite kroz Vaš izraz i buduće projekte?

Kako uvek, tako i danas, pozorište predstavlja prostor slobode, mesto na kome se razgovara na jeziku duše. Zato je ono tako primamljivo, uvek aktuelno i atraktivno. Opet, pozorište ne mora da se bavi samo tabu temama, ali bi one svakako trebalo da zauzimaju dobar deo njegovog opusa, pogotovo u savremeno doba, jer očigledno nema drugih prostora koji bi preuzeli odgovornost za to. Pozorište, takođe, nije nikome ništa dužno, ništa ne mora i nikog ne vija. Dovoljno je da samo u svojoj biti postoji. Već to je dovoljno angažovano - prepustiti se zajedničarenju oko jedne teme, makar ona delovala nebitno i mizerno za svet u kojem živimo. Ne volim kada se neke predstave eksplicitno nazivaju angažovanim predstavama. Šta li su onda neangažovane predstave i da li su to uopšte predstave? Trenutno spremam lutkarsku predstavu za decu prema liku Gavroš iz romana „Jadnici“ Viktora Igoa, te su teme oko kojih smo se okupili pitanje dece u ratovima, dece u političkom životu zajednice, pravda i revolucija.

Šta biste voleli da mladi gledalac ponese sa sobom nakon izlaska iz sale?

Nadu.