Polovinu avgusta na sceni između crkava u Budvi, u sklopu festivala Budva grad teatra, obeležena je premijera starog klasika „Radovana Trećeg” po tekstu Dušana Kovačevića na sasvim novi način. Koprodukcija Narodnog pozorišta Sombor i festivala Grad Budva teatar u režiji Vita Taufera pokušala je da prikaže kako nama već dobro poznata predstava i delo mogu da se tumače iz ugla današnjice.
Poznata postava Ateljea 212 u kojoj dominiraju Zoran Radmilović i Mira Banjac za publiku postavlja velika očekivanja. Gledaoci svakako treba da se pripreme na više tragičan nego komičan pogled na vreme i likove iz dela i da ovu predstavu posmatraju u potpunosti izdvojeno od one ranije. Ova predstava daje uvid u kompleksne odnose savremene porodice i za razliku od originalne postavke imamo mnogo dublju obradu sporednih likova u drami zbog kojih uspevamo bolje da ih razumemo.
Ravnopravnost Radovana i drugih aktera najbolje se vidi u liku Rumenke koja sada u predstavi dolazi do izražaja. Biljana Keskenović kao Rumenka pokazuje kako, naizgled ne tako značajan lik, može svojim komičnim replikama da doprinese atmosferi cele predstave. Sa druge strane Taufer kreativno kombinuje više žanrova pa će publika biti u prilici i da prisustvuje scenama prožetim akcijom i agresijom koja se može posmatrati i kao glavni motiv i osećanje u predstavi.
Opsednutost zavičajem i ljubav prema njemu prikazana je upravo onako kako je i danas nažalost sve češće srećemo, kroz potrebu za osvetom i koristoljubljem. Radovan se ruga svemu novom i drugačijem od njegovog zavičaja, iako je on glavni krivac za svoju selidbu. Izuzetno kompleksan lik sa svim svojim nervnim rastrojstvima, on tokom cele predstave proživljava najrazličitije emocije zbog kojih skoro oduzima sebi život. Stvaranje idola od fiktivnog lika dolazi do momenta da problemi i neprijatelji Džordža, lika iz televizijske serije koju Radovan zdušno prati, postaju njegovi lični. On se kao kriminalcu koji je u sukobu sa Džordžom obraća Stanislavu, svom tastu.
Svakako da ovaj izbor predstavljanja ove drame neće odgovarati svima. U poznatom izvođenju predstavu je takoreći „nosio” Zoran Radmilović, dok sada bez takvog jednog centralnog lika nemamo osećaj da se radi o istoj drami pa je i percipiramo potpuno drugačije. Dinamični i glasni sukobi u nekim delovima biće i prenaglašeni tako da predstava, verovatno i ciljano, postaje haotična. Sa novim osavremenjenim delovima imaćemo novi pogled na priču, ali se ipak postavlja pitanje da li je potrebno menjati određene delove kad je već drama sama po sebi vanvremenska. Pojedini komični delovi neće doći do izražaja upravo zbog tog prezasićenja publike gde nema više dominatnih komičnih replika već je sve svedeno na isti nivo.
Veoma važan deo predstave je i muzika koju potpisuju Robert Pešut Manjifiko i Aleksandar Pešut Shatz! koji na jako zanimljiv način prate celu dramu. Naime, pre samog puštanja numere čujemo potpuno osavremenjenog lika Jelenčeta Vilotića, kojeg igra Nemanja Bakić, kako tekst pesme repuje. Dramatične, bučne scene uz puno tenzije prekinuće duhovite „recitatorske” etape koje su, čini se, najviše oduševile publiku.
U predstavi igraju i: Danica Grubački, Marija Maša Labudović, Srđan Aleksić, Lazar Nikolić, Pavle Popović, Dejan Pletikosić, Vladimir Broćilović, Igor Pekanović, Dejan Vuković i Andrej Todorović. Dramaturg je Vesna Radovanović, za scenografiju je zaslužan Lazar Bodroža, a za kostime (već dobro poznata somborskom pozorištu) Biljana Grgur.
Somborska premijera izvedena je 30. septembra, a ako niste bili u prilici da gledate predstavu, sledeće izvođenje predstave biće na Velikoj sceni Narodnog pozorišta Sombor 31. oktobra što ujedno predstavlja prvu reprizu ove predstave u Somboru.
Foto: Marko Janković
.jpg&w=384&q=90)
