U petak 5. aprila na sceni „Studio 99” u Narodnom pozorištu Sombor odigrana je premijera predstave „Izuzeti” u režiji Mie Knežević. Po tekstu Đorđa Petrovića, predstava donosi potresnu i bolno savremenu temu, kojoj je cilj da iskreno uzdrma publiku i ostavi promenu na svakoj individui po izlasku iz teatra. Tema koja je specifična i pogađa pojedince, postaje opšta i predstavlja vapaj za promenom i društvenom odgovornošću koje su nam trenutno sve više potrebne. Pitanje krađe beba ne postaje više pitanje istine i pravih informacija, već pitanje dovoljno dobre potkrepljenosti dokumentima u čije se poreklo ne zalazi.
Kvalitet scenografije sablasno stvara utisak prisustva publike u bolničkoj čekaonici. Takođe, ukupna atmosfera male sale teatra i izgleda scenografije nagoveštava involviranost publike u radnju drame. Igra svetla i mraka ima posebnu ulogu, tako da je svaki element predstave skladno realizovan u cilju neprijatne atmosfere koja se u svakome stvara pri pomisli na bolničke hodnike.
Često se u pozorištu govori o problemu pronalaženja spone publike i predstave. Ova predstava nam upravo govori koliko su pristup temi i shvatanje njene važnosti pri procesu umetničkog stvaranja neophodni za kvalitetan odgovor publike na ideju predstave i neverbalno razumevanje glumca i gledaoca. Samo jedna od mnoštva tabu-tema našeg društva prati priče roditelja čije su sudbine vezane za niz tragičnih događaja koji su se dešavali u Srbiji. Dve potpuno različite žene koje se prvi put vide u životu otkrivaju koliko su povezane. Ali šta je ono ključno što ih spaja? Obe su majke. Ivana V. Jovanović tumači lik Danke i neumorno čeka da se njen sin Dren probudi iz kome. Sa druge strane, Ana Rudakijević igra Nevenu, čijem sinu je potrebna donacija koštane srži. Obe potpuno bespomoćne razmotavaju klupko svojih života i shvatamo da je Nevena pola dosadašnjeg života čekala na ovaj dan, u čekaonici bolnice, kada će napokon dobiti odgovor na pitanja koja je godinama proganjaju.
Iako neko može biti svestan pogrešnosti svojih postupaka, osećaj za pravednost potpuno je pobeđen potrebom za ispunjavanjem svojih prohteva. Koliko su ljudi danas spremni da pokleknu pred sistemom birokratije i šta je to u čoveku što ga zaslepljuje do te mere da opravdava sopstvene zločine? U kom momentu je novac postao univerzalno dobro u ljudskoj civilizaciji i da li postoji granica pohlepe? To su pitanja sa kojima se čovek često susreće kroz život i na koja se ponovo vraća u predstavi Mie Knežević. Iako je cela glumačka ekipa ove predstave radila kao niz zupčanika u kojem je svaki član potpuno usaglašen i na vrhuncu zadatka, Ivana i Ana na jedan specifičan način ostvaruju kontakt sa publikom i postaju živa lica, svedoci ili učesnici strašnog aparata koji je lišen emocija i ljudskosti. Ipak, okrenute jedna protiv druge, one crpe sve resurse da sačuvaju svoje sinove. Samim tim, njihove zajedničke scene nam ukazuju na količinu talenta koja je stala u glumice somborskog ansambla.
Sa druge strane, neophodno je spomenuti značaj mladog lekara Igora, kojeg tumači Nemanja Bakić. Kao neka vrsta moralnog vodiča, on vrlo jasno govori koliko je važno da se o slučajevima nestalih beba raspravlja i da nema tog lekara, čoveka, koji bez posledica otima decu i odvodi ih od roditelja na put u čiji je trag nemogući ući.
Ne pristupa se na isti način umešanosti kriminala u različite sfere delatnosti. U jednoj uređenoj, savremenoj državi pozicija i status lekara ne sme da bude imunitet za zločine. Nedovoljna plaćenost zanimanja postaje motiv za radnje čijih posledica ljudi nisu ni svesni. Zato u ovoj predstavi slušamo više slučajeva roditelja čiji se život zauvek prekida gubitkom deteta sumnjivom smrću. Za te ljude nema nastavka života. Glavni utisak je definitivno bespomoćnost običnog čoveka pred tvrđavom dobro umreženih ljudi koji verno čuvaju leđa jedni drugima. Iako možda nisu direktni krivci, oni su saučesnici u večnoj nesreći roditelja.
Najemotivniji momenti predstave su zasigurno monolozi glumica Milijane Makević Mirkov i Dragane Šuše. Posebno je značajno istaći da se strah i nepravda koje osećaju ove dve junakinje snažno osećaju i među ljudima koji nisu roditelji, jer ako živimo u zemlji u kojoj je moguće izbrisati trag deteta i pravdati se papirima i potpisima, niko se ne može osećati sigurno. Država koja podstiče ćutanje o ovim temama stvara sliku o prodaji beba kao nekažnjenom i sigurnom izvoru novca. Sama struktura i tok predstave daju iluziju da publika gleda film i iako je dinamika čini izuzetno zanimljivom, praćena je nemirom i osećajem nemoći pred nastavkom priče. Radnja drame nije bajka, već naša realnost. To znači da srećan kraj krojimo mi. Ako ne budemo stalno ponavljali o važnosti i užasu ovih događaja, oni će se ponavljati, deca će bespovratno odlaziti u ruke bogataša koje ne zanima poreklo deteta dokle god je njihovo i istorija će se ponavljati. Iako Nevena i Igor stoje na „pustom ostrvu”, ova predstava poziva na borbu protiv straha pred nepravdom, zločinom. Na taj način kraj predstave postaće njen vrhunac sa ključnom porukom: nećemo prestati da se zanimamo i da saznajemo sve dok istina ne postane glavno merilo zakona.
Foto: Milan Đurđević
