„Sve ovo spolja izgleda kao raj, ali niko ne vidi šta se ispod tog raja krije”

U mnoštvu predstava koje teže zabavljanju šire narodne mase, estetici i naraciji, zaboravili smo kako to izgleda minimalistička predstava koja pogađa suštinu. Upravo takva je „Triptih o radnicima” u režiji Juga Đorđevića. Sačinjena je od tri kraće drame i prikazuje položaj radnika u društvu. Jednočinke su napisali Sara Radojković, Strahinja Madžarević i Tijana Grumić, ukazujući na dešavanja iz prošlosti koja, nažalost, sve češće postaju naša svakodnevica.

U samom sižeu i najavi predstave, jedna od dramaturškinja, Tijana Grumić, naglašava da pozorišni radnici imaju dužnost da progovore o radnicima čiji se glas ne čuje. Velika je razlika između nedovoljnog finansiranja pozorišnih radnica zbog minimalnog procenta budžeta uloženog u kulturu i situacije kada zbog uslova na radu ljudi umiru. Radnička prava su opšta prava zaposlenih nezavisno od delatnosti. U realnosti to nije tako – zbog zapošljavanja velikog broja radnika u bogatim kompanijama dehumanizacija je česta. Radnik postaje jedan zupčanik i njegovo mišljenje se guši. Zastrašujuće je da se mi, i pored svih otkrića savremene nauke i tehnologije, i dalje borimo za osnovna ljudska prava. Radnici u velikim kompanijama rade kao robovi mašinerije bez obezbeđenih uslova za ispunjavanje osnovnih ljudskih potreba (higijenski i zdravstveni uslovi, redovni obroci i pauze, plaćeni prekovremeni rad itd).

Četvoro glumaca (Aleksandar Đinđić, Ivana Terzić, Una Đelošević i Bratislav Janković) savršeno shvataju poruku drame i bez preglumljivanja, iskreno prikazuju očaj ovih ljudi. U dijalozima nema nasilne teatralnosti, jer su ovo sudbine „običnih” građana i nalaze se svuda oko nas. 

Prva i druga priča nam predstavljaju situaciju koja je i dalje prisutna u našem narodu. „Trbuhom za kruhom” ulazi se u sistem iz koga nema povratka. Novac ne bi smeo nikada da bude preduslov za ljubav i sreću. U obe priče bračni parovi žrtvuju svoj odnos grabeći za nedostižnim ciljem.  Dovodimo se u situaciju gde je potreba za finansijskom sigurnošću postala važnija od zdravlja i odjednom vredi umreti zbog posla. 

Treća priča na zanimljiv način prikazuje paralelu između ophođenja prema životinjama i ljudima. Teško je ne skliznuti u patetiku kada se govori o snovima jednog živog bića i svesnosti da se oni nikad neće ispuniti. Ipak, Đorđević ima osećaj za granicu i naglašava kapitalističku hladnokrvnost poslodavca prema zaposlenom ili proizvodu (u ovom slučaju svinji). Besmislenost ovih događaja intenzivira ispovest svinje u kojoj se govori da je jedino što razlikuje nju i radnice to što svinje svoju smrt očekuju, a kad si svestan svoje sudbine lakše je prihvataš. I jedne i druge žive u okovima svog „vlasnika” i tretiraju se kao roba ili radna snaga zarad tuđe sreće i profita.

Specifična su rešenja kojima se putem odeće i „tora” za svinje ukalupljuje i govori o beizlaznosti situacije. Đorđevićeva već poznata upotreba mikrofona kao jednog od instrumenata zajedno sa gitarom daju celoj drami repetitivan ton zbog kojeg se podsećamo da se sve ovo ne dešava od juče, već da traje i ništa se ne menja. Nikad savremenija borba protiv nasilnika pokazuje kako je dovoljno da jedan glas ohrabri grupu do tad uplašenih, pasivnih, inertnih, ali, pre svega, potlačenih ljudi. Posledice mogu izazvati krvoproliće, ali dok god se o nepravdi govori, postojaće bunt i potreba za pravdom. Zato je uloga pozorišta uvek bila da govori, ukazuje na probleme i ima glas. 

To je velika odgovornost koja se sve češće zaboravlja – pitanje egzistencije radnika je pitanje celog društva i solidarnost nikada ne sme umreti. Niko nije u poziciji da osuđuje tišinu dok se svi ne ujedinimo i napravimo atmosferu međusobne podrške. Siguran i zdrav život nije luksuz i odgovornost svakog građanina je da makar u svojoj mikro-sredini ukazuje na nehumanost uslova na radu, jer niko nije bezbedan dok ne budemo svi bezbedni.

Foto: Gradsko pozorište Čačak