Isidora Ilić: „Likovnost jednog umetničkog dela je presudna za vizuelni doživljaj gledaoca”

Predstava „Ljudi od voska” u režiji Ivana Vanje Alača premijerno je izvedena u Narodnom pozorištu u Somboru sredinom januara ove godine. Posle premijere, prve reprize i odlične reakcije publike, razgovarali smo sa scenografkinjom Isidorom Ilić o njenim utiscima posle predstave i radu na njoj. S obzirom da scenografija nije njena primarna profesija, već arhitektura, mogli smo da se osvrnemo na njen prvi susret sa scenografijom i njen prvi projekat u pozorištu uopšte.

Po profesiji si arhitekta, kako to da si počela da radiš na ovom projektu?

Ivan Vanja Alač i ja prijatelji smo već dugi niz godina i prijateljski je želeo da čuje moje mišljenje vezano za idejni koncept scenografije. Nakon što sam ih pogledala (skice koje su bile zapravo njegove ideje) odmah sam počela da radim, uključila sam se u realizaciju projekta kao arhitekta. Za mene je scenografija bila nešto sasvim novo, iako imam prijatelje koji se profesionalno njome bave, to je bio potpuno nepoznat teren, ali svakako izazovan, jer već neko vreme bavim se projektovanjem bioskopskih dvorana, što na prvi pogled deluje slično, mada nije tako. Kada smo počeli sa glumačkim probama, tek tada sam shvatila da sada radim iza scene i da se moja uloga menja. Kao neko ko je navikao da bude samo posmatrač iz publike, bilo je zanimljivo primetiti detalje o kojima nisam ranije razmišljala. Sada, nakon prvog kontakta sa radom u pozorištu, drugačije sagledavam scenografski posao.

Iako si već poznavala Ivana Vanju Alača, kako je vaš odnos izgledao u radu na predstavi?

Saradnja sa Ivanom i sa glumcima, umetnicima, za mene je predstavljala najlepši posao do sada. Kada su svi svesni svog cilja i veruju u zamisao reditelja onda svaki pojedinac daje svoj maksimum, u šta sam se uverila tokom rada na ovom projektu. Veliki je osećaj odgovornosti jer temporalne umetnosti imaju svoje specifičnosti. S tim u vezi, svaki detalj mora biti pažljivo i jasno postavljen, da bi dramski momenat bio uverljiv. Moram da istaknem da je u dosadašnjoj karijeri rad na ovoj predstavi jedno od najlepših iskustava do sada. Kada ste deo tima rađanja predstave, osećate se da ste deo nečega velikog, što će živeti i trajati, a nije statično kao arhitektura, već živo i svako izvođenje je jedinstveno za sebe.

Ovo je tvoj prvi posao u Narodnom pozorištu Sombor, kakvi su tvoji utisci?

Istakla bih izvanrednu saradnju sa tehničkim osobljem somborskog pozorišta. Ovaj kolektiv divnih i dobronamernih ljudi sa ogromnom količinom predanosti i posvećenosti u velikoj meri nesebično doprinosi radu na ovom projektu. Pažljivo hodajući, da ne bi slučajno poremetili nešto na sceni, oni su definitivno ljudi na koje se ne obraća dovoljno pažnje. Cela ekipa koja je radila na predstavi „Ljudi od voska” je sigurno jedan od najvažnijih razloga zašto ću se rado vraćati u Sombor i u njihovo pozorište. Oduševila me je sloga tih ljudi i uopšte broj radnika koji je zadužen za stvaranje scenografije. 

U Beogradu sam, naravno, navikla na gužvu, buku i haos, a za Sombor mogu da kažem da je za mene bio magična oaza mira u ova tri meseca, koliko su trajale probe.

Lep, miran i tih grad u kome čovek stvarno može da uživa u društvu divnih ljudi, a posebno što se ovde oseća i neguje kult pozorišta. 

Razloga je puno što sam umorna nakon predavanja, iznova se radovala svakom svom odlasku u Sombor, jer me je istinski radovao stvaralački osećaj i želja da ugledam sjedinjene svih elemenata predstave. 

Osećala sam se kao da pripadam kolektivu. Taj osećaj gostoprimstva je nešto po čemu je somborsko pozorište poznato kao i profesionalni odnos i poštovanje prema kolegama. Kada jednom kročiš u pozorište iza scene, budeš uvučen u jedan novi svet u kojem je sve drugačije i živi jednu drugu dimenziju realnosti.

Kakvo je tvoje iskustvo u radu na scenografiji?

Sa druge strane, rad na scenografiji potpuno se kosi sa načinom rada na koji sam ja navikla. Da bi osoba imala „smisla” da radi na sceni, ona mora na poseban način da posmatra okruženje u teatru. Ne može se na isti način projektovati enterijer, zgrada, scenografija. Svaki od pomenutih ima svoje specifičnosti i potrebno je sagledavati ih sa različitih aspekata, ono što bi trebalo da im bude zajedničko je da imaju umetničku vrednost. Scenografije nisu samo vizuelizacija prostora objašnjenog u drami, već višemedijski koncept ujedinjenja svih segmenata, jer tako sagledavano ovaj posao ima smisla.

Likovnost jednog umetničkog dela je vrlo važna i kao takva ona je presudna za vizuelni doživljaj gledaoca i interakcija sa ostalim segmentima koji čine delo i upravo je to fascinantno u ovom mom iskustvu, jer i glumac, scenograf, kostimograf, tehnička služba svi oni koji su uključeni u projekat sagledavaju problem iz svog ugla težeći istom cilju i svi elementi ti na kraju savršeno korespondiraju, što je za reditelja najveći uspeh.

Kako je tekao put tvoje karijere?

Završila sam Arhitektonski fakultet u Beogradu i moja master teza je bila nominovana za prestižnu nagradu RIBA Dissertation Medal i predstavljala je fakultet na međunarodnom skupu u Royal Institute of British Architects u Londonu. Bilo je to početak i ohrabrenje da se smelo otisnem u svet arhitekture i maksimalno usavršavam u ovoj oblasti. Još u toku master studija bila sam angažovana na više radnih mesta i prihvatala različite projekte koji su mi u tom momentu bili interesantni. Konstantno izbegavam da radim poslove koji su u suprotnosti sa razlozima zašto volim arhitekturu. Svesna sam i da je prihvatanje različitih projekata uvek izazov, jer nije isto projektovati hotel na moru i hotel na planini. 

Da budem iskrena, poziv da radim za somborsko pozorište bio je moj jedini razlog da ostanem da radim u Srbiji nakon ovog leta. Neretko se mora ispoštovati interes i zahtevi investitora, ali se trudim da svoje ideje ispoštujem do kraja i potpišem projekat a da se ne stidim svoga rada zbog specijalnih zahteva klijenata, jer arhitektura pre svega treba da izražava lepotu i da ima svoj smisao i opravdanje u urbanističkom smislu.

Čime se baviš trenutno?

Trenutno se bavim projektovanjem bioskopa i već iza sebe imam par realizovanih projekata bioskopskih hala. Takođe, privodim kraju doktorske studije na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, koje sam upisala upravo iz entuzijazma za daljim istraživanjem u arhitekturi. Iskustvo u radu na projektima je značajno, zbog ličnog iskustava jer u radu sa studentima mogu da ih dalje prenosim što i jeste uloga profesora, predavača.

Odbila sam master studije u inostranstvu jer sam odnegovana u duhu ljubavi i poštovanja prema profesorskoj profesiji sa uverenjem da je moja uloga da u radu sa mladima dam ono najbolje i svoja znanja i iskustva nesebično prenosim. Nekada je to iscrpljujuće, ali se uvek radujem uspesima svojih studenata.

Kakav je tvoj odnos prema pozorištu i umetnosti uopšte?

Pošto sam odrasla u porodici u kojoj se moja majka bavi višemedijskom umetnošću, uvek sam osećala da će se moja ljubav prema umetnosti i pozorištu u jednom trenutku ispoljiti i u poslu. Gledati proces formiranja predstave i posmatrati je kao živo biće koje je pri svakom igranju drugačije i sklono promenama, za mene predstavlja otkrovenje. U tome sam mogla da nađem još jednu sponu između mog posla i pozorišta, jer je za mene i arhitektura živa delatnost. Iako je neki objekat dobio svoj finalni oblik i projekat je završen, u mislima njenih kreatora, i dalje je podložna promenama, ako se bolje sagleda, ona je poput ljudskog organizma, poseduje i svoja čula, mnogi arhitekti su se bavili tim fenomenom i pisali o tome.

Fotografije iz predstave „Ljudi od voska”: Milan Đurđević