Predstava ,,Ljudi od voska” u režiji Ivana Vanje Alača premijerno je izvedena u petak 12. januara na velikoj sceni Narodnog pozorišta Sombor. Autobiografska drama u tri čina hrvatskog pisca Mate Matišića donosi tešku i iskrenu priču pisca koji se bori sa duhovima svoje prošlosti. Velika hrabrost autora da ispriča svoju priču, postaviće pitanje koliko je važno da se probije stigma o temama koje su samo u ,,četiri zida” i odgovornost koju njegova delatnost nosi. Da li je moguće i potrebno razdvajati javno i lično i da li je zapravo posao pisaca da sve promatraju i o svemu na svojstven način govore? Zadatak predstave je da uvek postavlja nova pitanja, odgovore ostavljamo da donesete sami nakon gledanja predstave. Ono što je sigurno jeste da je somborska publika bila veoma zaintrigirana za savremenog pisca, ali i reditelja.
Osim težine same drame, za glumce somborskog ansambla postavljen je još jedan zadatak, a to je da na veran način govore kajkavskim narečjem hrvatskog jezika koji im nije nimalo blizak. To je u velikoj meri doprinelo da se publika približi tom području i da saoseća sa likovima i razume njihovu poziciju u društvu u kojem se nalaze. Izuzetno je teško izdvojiti glavne glumce jer se može slobodno reći da svih petnaestoro glumaca, koliko ih u ovoj predstavi igra, zajednički nosi ovu dramu i svaki lik nosi jednu zasebnu priču kojom upotpunjuje ideju dela. Saša Torlaković, u ulozi pisca Viktora, na vrlo emotivan način provešće publiku od početka drame do samog kraja kroz najteže momente autorovog života i postavljati ključna pitanja u drami. Pored Viktora, poput prave partnerke u tom putovanju nalazi se njegova žena Ana, koju glumi Marija Medenica, da ga konstantno usmerava da pogleda na stvari oko sebe drugim očima i tako osvesti koliko je njegova prošlost uticala i i dalje utiče na njihov život sada. Koliko je mala granica između „sveca skrbnika” i „gada pisca”, „idealne majke” i „zlostavljačice” i koliko je pitanje morala jednog čoveka teško odrediti ako gledamo sve one deliće ličnosti koje ga sačinjavaju. Da li je ova drama zapravo vid autorovog kažnjavanja samog sebe preko otvorenog ispovedanja svojih najmračnijih tajni?
Iako ponekad kroz smeh, Alač vrlo razborito naglašava teške momente u drami. Pored Torlakovića, neophodno je spomenuti Biljanu Keskenović koja sa takvom lakoćom čini da i najhladnija osoba poklekne pred bezrezervnom ljubavi jedne majke i ona je prva koja će oprostiti Viktoru i na taj način usmeriti publiku da svom širinom svog uma pogleda sve aspekte tuđeg života i primeti iskreno kajanje. Govoreći o drugačijim pogledima na događaje, gluma Srđana Aleksića i Aleksandra Ristoskog ponovo će uneti zabunu u redove glumaca. Turbulentni životi dva čoveka učiniće da svaki lik posmatramo kao heterogenu smešu dobra i zla u kojoj se povremeno smenjuju jedna ili druga strana. Zato u ovoj predstavi ne postoje dobri i loši likovi već se svaka osoba posmatra kao kompleksna ličnost.
Izuzetna rediteljska rešenja svakako čine najznačajniji deo ove predstave. Saradnja Vanje Alača i scenografkinje Isidore Ilić stvorila je atmosferu u kojoj je uloga scenografije, svetla i muzike ogromna i naglašava važne etape u drami. Akcenat na muzici značajan je u sceni prvog čina kada do izražaja dolazi glumac Nemanja Bakić. Muzika ovde stvara nevidljivu sponu između dva čoveka koji se nikada nisu upoznali i to samo preko jedne pesme koju obojica vrlo dobro znaju. Interesantna je i uloga senke u predstavi kada preko platna možemo da gledamo samo obrise ljudi i tako se stvara slika da svi ljudi iz piščevog života postaju fiktivni likovi u njegovoj drami. O tome pisac i razmišlja kada kaže da vrlo često ljudi koje je poznavao nepovratno iskliznu u lik.
Može se primetiti da u celoj predstavi ne postoji scena koja je višak. Svaka scena je jedan bitan korak u odmotavanju klupka piščevog života. Završni rezultat odmotavanja tog klupka je njegova spoznaja i svest o sopstvenom životu i traumama koje je proživeo tokom detinjstva. U ovom slučaju do tih saznanja ne dolazi sam već pomoću jednog svog lika, Jasne, koju igra Ivana V. Jovanović. Tumačeći psihijatra ona dolazi do tačaka autorove ličnosti koje on nije bio ni svestan i tako Jasna sada postaje autor neke druge drame čiji je glavni lik upravo pisac.
Objedinivši celu predstavu, možemo pretpostaviti da je ideja tvoraca ove drame i predstave razračunavanje sa svim mračnim i teškim momentima naših života, kao i preuzimanje odgovornosti za loše odluke koje smo doneli. Svi su svesni da ne postoji bezgrešan čovek, ali je jako teško ogoliti se na način na koji to radi autor drame i nemati strah od posledica. To znači prihvatiti sebe kao čoveka sklonog da pogreši, ali i tom svešću pametno baratati i težiti dobrom. Zato i jeste ključni motiv trećeg čina iskupljenje jer to je ono što svi zaslužuju, mogućnost da im bude oprošteno.
Foto: Milan Đurđević
