Treće večeri pozorišnog festivala „Teatar u tvrđavi” publika je imala priliku da pogleda predstavu „Afera nedužne Anabele” Narodnog pozorišta Niš po tekstu Velimira Lukića, u režiji Igora Pavlovića.
Centralni događaj mistične farse u osam slika predstavlja pokušaj kneza da svoj sramotni čin silovanja nedužne maloletne monahinje Anabele zataška i na sve moguće načine izbriše iz sećanja naroda. Motivaciju za rad na ovom tekstu reditelj Igor Pavlović objašnjava sledećim rečima: „Savremenost i svevremenost ovog teksta govore da je već postao klasik i da je, nažalost, večno aktuelan. Kažem nažalost, jer bih više voleo da smo, kao društvo, motive iz komada prevazišli i da smo na sopstvenim greškama uz pomoć istorije nešto i naučili, čemu ona i služi… čini mi se.”
U središtu priče je Anabela, devojka koja se suočava sa optužbom za obmanjivanje kralja i krivicom za sopstveno silovanje. Njen lik prolazi kroz tešku emotivnu i psihološku borbu doku ljudima na pozicijama moći - knezu, njegovim savetnicima i inkviziciji, koja bi trebalo da je zaštiti, bezuspešno pokušava da dokaže svoju nevinost. Jedino što je održava u relativno stabilnom duhovnom stanju je vera u Svetog Apolona, zaštitnika grada, koju joj je usadio njen učitelj etike, filozof Hart. Oslanjanje na veru utiče na nju pozitivno, sve do trenutka smrtnog ishoda, kada se Anabela susreće sa Hartom, koji je prisiljeno lažno svedočio u kneževu korist, oteravši tako Anabelu u grob.
Filozof Hart (tumači ga Aleksandar Krstić) izdvaja se kao jedan od zaisgurno najinteresantnijih likova drame. Ako znamo da je na samom početku komada Hart, kao i većina prognanih filozofa, insistirao na slobodi mišljenja i pobuni protiv ustaljenog sistema, logično je postaviti pitanje zašto bi jedan tako vatren čovek pristao da bude kraljev sluga. Hart se, kao i Anabela, nalazi pred sopstvenim krstom - jedan mu donosi privilegije (i vodi ga u potčinjenost), a drugi mu donosi smrt njegovih dela i njega samog. Vodivši se čuvenim principom da se od dva zla uvek odabere manje, Hart naizgled sebično odabira svoj život. Naivno bi bilo verovati da se njegov život svodi samo na njegovu pojavu i delo - kao profesor, on predstavlja idola mladom Robertu sve do trenutka srljanja u sopstvenu propast, kada umire dva puta - prvo metafizički, pa onda fizički.
Religija i religijski motivi stradanja, nevinosti i krivice dominantno su zastupljeni tokom čitave predstave. Srebroljublje inkvizicije, spremnost na pomilovanje nečasnih postupaka zarad dobijanja privilegije, pozorišnoj publici otvaraju nove perspektive i mogućnost preispitivanja uvek aktuelne dileme - gde je mesto crkvenim institucijama u vladarskom sistemu jedne države.
Scenografija predstave svedena je na kružni sto, na kome se i za kojim se odvijaju svi važni događaji drame - od inicijalnog razmatranja plana za „zataškivanje narodne mase”, pa sve do suđenja. Ako krug predstavlja nešto neprekidno, čemu se ne nazire početak niti kraj, za nas kao pozorišne gledaoce to može značiti samo kao upozorenje da se istorija ponavlja, ali da to ne sme biti razlog za nedostatak preispitivanja vrednosnog sistema.
Foto: Nenad Živanović
