U sredu, održano je treće po redu veče festivala „Parobrod” u istoimenoj Ustanovi kulture, gde je izvedena predstava „Tajne žena” u kojoj igraju talentovane mlade glumice Sofija Uzunović, Iva Krneta i Anđela Kiković. Potpisnik režije je Janko Cekić.
Kamerna scena, terminologija kaže – mali prostor u pozorištu, ograničenog kapaciteta, najčešće do sto ljudi. Moraću da priznam da se ovog puta ne bih složila s ovom definicijom. Za mene je to drugi deo pozornice. Svi mi, ili bolje rečeno sve mi, bile smo deo priče koju nam iznose Maša, Lidija i Sofija.
Koliko je patrijarhalna matrica i dalje usađena u našem društvu? Od samog nastanka civilizacije muška figura je bila ona koja je postavljala autoritet u prvobitnim zajednicama. Period antike gde imamo Aristotelovo viđenje žene kao bića kojem priroda predodređuje pokornost. Zatim mračni srednji vek, koji donosi određene uslove koje princeza mora da ima ne bi li muškarac, kralj, bio siguran da je prvi sin, prestolonaslednik, njegovo dete. Kasnije se to prenosi u narod, te „ništa pre braka” postaje ukorenjena vekovima nadalje.
Ukoliko govorimo o Balkanu, jednakost je uspostavljena 1946. godine, kada žene dobijaju pravo glasa u Ustavu Federativne Narodne Republike Jugoslavije.
Ali, može li sama reč napisana na papiru da promeni mentalitet koji je u društvu zastupljen vekovima unazad? Hoće li mnjenje uspeti da prihvati istupanja iz okvira onoga što je nametnuto?
Priča triju žena koje na sceni iznose svoje ispovesti o strahovima koje drže u sebi, o traumatičnim događajima koji su obeležili njihove živote, o prelasku preko praga očekivanja koje za posledicu ima ruganje, podsmeh i nerazumevanje, pokazuje nam da ipak figura žene nije ono što bi trebalo da bude.
Jednolični kostimi, minimalistička scenografija i kamerna scena čine da se publika, koja je u svom najvećem broju bila sačinjena od žena, oseća kao da je narativ sa pozornice upućen upravo svakom njenom članu. Junakinje monolozima u glavama gledalaca formiraju ambijent u kome se odvija radnja, te smo začas u sudnici gde se naizgled uglednom profesoru iz srednje škole sudi za zavođenje maloletnice, začas smo u elitnoj kući na Dedinju u lepoj ulici, iza čijih zidova muž tera svoju ženu da pred njim ima seksualne odnose sa drugim čovekom, a začas smo u običnoj spavaćoj sobi gde muž leži u krevetu ženi okrenut leđima dok ona u kalendaru precrtava još jedan dan u kom od njega nije osetila ni mrvicu pažnje.
Iako svaka od njih ima svoje viđenje događaja, pa za Mašu to što njen profesor nju iskorišćava zarad osećanja superiornosti to predstavlja čin ljubavi. Za Sofiju to što njen muž svoje seksualne fantazije sprovodi u delo, bez razmišljanja o tome želi li ona isto, predstavlja nešto sasvim drugo zbog jednog trenutka u prošlosti kada je on pokazao da brine za nju. Za Lidiju, domaćicu po sudbini, to što je muž odbija od sebe predstavlja krivicu koju žena pripisuje sebi za one trenutke kada ona sama nije bila sposobna da svom muži pričini zadovoljstvo.
A šta bude onda kada te devojčice, devojke i žene odluče da progovore? Šta se desi kada svaka od njih pokuša da iznese svoju istinu i skine sebi teret sa srca i duše? Junakinje nam u predstavi kazuju koliko priznanje može da boli i kakve užasne posledice to priznanje može da prouzrokuje. Kada žena podigne glas o načinjenoj nepravdi od strane muškarca, svako će je osuditi, etiketiraće je raznim nadimcima i prilepiti joj epitete nedolične žrtvi, već nasilniku.
A šta će biti sa njim? On će biti veličan do zvezda i on će biti taj kome je učinjena nepravda i protiv koga su upućene klevete. Onaj koji zaslužuje kaznu, dobiće utehu, a ona koja zaslužuje utehu, dobiće linč kao kaznu za svoj pokušaj da progovori o problemu, strahu i stidu.
Na kraju predstave, koja je u gledalištu uspela da smeh prekine mukom u kom se ponekom omakla i koja suza, ostala je samo jaka poruka. Ostala je poruka o tome kako preranim osuđivanjem možemo načiniti veliku grešku, te da sačekamo i saznamo i drugu stranu priče, a druga strana je obično ona tamnija, ona koju žrtve zaključavaju u sebe, a potrebno je tako malo da ta istina gurnuta pod tepih ispliva na površinu.
Ovo je priča o greškama današnjeg društva. Ovo je priča o borcima za svoja prava kroz istoriju na ličnom i opštem planu. Ovo je priča o borbi za prevazilaženje predrasuda koje stvaraju barijeru. Ovo je priča o tri žene. Ovo je priča o svima nama.
U četvrtak, 24. novembra, na istoj lokaciji uživaoci pozorišta moći će da pogledaju sjajnog Đorđa Kreću u monodrami „Kontrabas” Patrika Ziskinda u režiji Vladana Đurkovića.
Foto: UK Parobrod
