Pete večeri prvog festivala Regionalne unije teatara RUTA izvedena je predstava „Kralj Ibi“ Dramskog teatra Skoplje, u režiji Vasila Hristova. Mada je poznato kako Makedonci mnogo bolje barataju srpskim jezikom, nego Srbi makedonskim, priređen prevod nije bio neophodan publici u BDP-u da razume predstavu koja na stub srama stavlja dno ljudske prirode i društvenih pojava.
„Kralj Ibi“ Alfreda Žarija prvi put je izveden 1896. godine u Parizu i izazvao je veliki skandal i negodovanja u publici koji su rezultirali čak i prekidanjem predstave. Uglednim parižanskim ljubiteljima pozorišta nije se dopadao vulgarni način izražavanja ekscentričnog autora čiji je tekst napravio preokret u pozorišnoj praksi, ismevajući konvencionalni teatar korišćenjem, između ostalog, u parodijskom tonu nekih poznatih Šekspirovih motiva, i postavljajući osnove za razvoj novih pravaca u pozorišnoj umetnosti (nadrealizam, dadaizam).
Kontroverzno delo, koje govori o prostom plemiću Tati Ibiju, koji na nagovor svoje žene Mame Ibi ubija kralja i preuzima poljski presto, u postavci makedonskog teatra postaje još kontroverznije. Već u uvodna scena u kojoj narator poput voditelja show programa, dok su u sali svetla još upaljena, predstavlja likove i glumce koji ih igraju, provocira gledaoce da se uključe u priču, jasno ih na samom početku postavljajući u ulogu učesnika u razvratu koji se na sceni dešava. Mama i Tata, tj. kralj i kraljica Ibi oličenje su vulgarnosti, pohlepe, dvoličnosti, gluposti, kukavičluka - svega najgoreg u ljudskoj prirodi što komad izvrće ruglu, a čovekova želja da vlada savršena je platforma za ogoljavanje truleži pojedinca i društva, ništa manje danas nego pre više od 120 godina kada je delo napisano. Zanimljivo je što u ovoj inscenaciji Tati Ibiju ideju za prevrat ne daje Mama Ibi (ona je samo podstiče), već tri veštice daju proročanstvo koje ga nagoni na zločin. Ovaj potez nosi novu pesimističnu ideju konačnosti: nije Ibi doneo rezonsku odluku da učini prevrat i nije ta misao za njega nova, jer je prljavština u njemu toliko ukorenjena da su svi njegovi potezi neizbežni, sudbinski predodređeni; toliko je Ibi - čovek ogrezao u svojim manama, da nije imao drugog izbora nego da se prepusti svojoj vulgarnoj prirodi.
Još adaptacija uvela je makedonska ekipa, pa brojne muške likove igraju žene, poneki ženski muškarac, uvedena su nova lica, tekst je obogaćen. Neka rediteljska rešenja, poput tramboline koja je poslužila umesto giljotine kada Ibi odlučuje da pobije sve plemiće, sudije i poreznike na interesantan način pomogla su karikaturiaciji slike i dinamičnosti radnje. Glumci su u ovakvoj atmofseri posao odradili briljantno, razigrano iznoseći ljudske karikature, a tu se posebno istakao Igor Angelov u naslovnoj ulozi. Igra svetala, scenografija na dva nivoa, kostimi koji su učinili da glumci izgledaju kao da su izašli iz crtanog filma ili nekog stripa i sve zajedno sa izborom muzike, instrumentalnim motivim iz poznatih klasičnih dela poput Labudovog jezera koji ironično komuniciraju sa dešavanjima na sceni – rezultirali su vizuelno izuzetno atraktivnom, modernom predstavom koja klasično delo osavremenjuje upirući prstom na moralno posrnuće modernog čoveka.
