Za vreme prvog Anfiteatra imala sam 11 godina. U Kraljevu, u sredini gde kultura odlaska u pozorište nije ni približno negovana kao u Beogradu ili Novom Sadu, ovaj festival ponudio je alternativu svojim sugrađanima. Meni je po prvi put predstavio neki drugačiji pozorišni svet i bio prvi korak ka svemu što je kasnije došlo i oblikovalo me. Anfiteatar nakon deset godina i dalje entuzijastično kraljevačkoj publici to pruža i, imajući čast da pratim njegov razvoj, ogromna je radost biti na ovom jubilarnom desetom – našem festivalu.
Deseti festival otvoren je simbolično ispred Spomenika otpora i pobede. „Drago mi je što smo na ovom mestu, ispred spomenika koji simbolizuje najmračniji trenutak ovog grada, i trenutak u kom je u ovom gradu krenulo nabolje. Ovaj festival jeste simbol tog boljeg grada i želje da ovaj grad učinimo boljim mestom za sve” istakao je direktor festivala Vladan Slavković. Festival je svečano otvorio reditelj i dugogodišnji prijatelj festivala Vojkan Arsić: „Dolazio sam u Kraljevo i kada mi je u životu bilo sjajno, ali sam dolazio i kada mi je bilo teško. Uvek sam ovaj festival i grad video kao sigurno mesto i hvala vam svima na tome – meni je u Kraljevu kao na moru. Za mene je Anfi zajednica i proglašavam ovo deseto zajedništvo otvorenim.”
Prve večeri festivala, publika je imala priliku da pogleda predstavu „Tamo gde pevaju” Đorđa Nešovića, po tekstu Filipa Grujića, a u produkciji Fakulteta dramskih umetnosti i FIST festivala. Simbolično, alternativna pozornica ovog komada biće postavljena na peronu kraljevačke železničke stanice. Naime, Republika Srbija usvojila je zakon po kome je moguće iznajmiti mlade ljude zemljama Evropske unije. Njih petoro potpisuje petnaestogodišnje ugovore, Srećni Dečak odlučuje da ostane, te se svi okupljaju na žurki svoje poslednje zajedničke večeri.
Usled atmosfere, alkohola, droge, ali i emocija, inhibicije polako isparavaju, a njih šestoro priznaju i čine jedni drugima stvari koje su mislili da nikada neće. Vešt rediteljski potez predstavljaju konsekutivni prekidi ove večeri, tokom kojih publika na video-bimu posmatra živote ovih mladih ljudi nakon petnaest godina. Postdramski, glumci na momente izlaze iz svojih likova, obraćajući se gledaocima i ulazeći među njih, donekle upozoravajući na činjenicu da jasna granica između onoga na sceni i van nje – i ne postoji. Svojom glumačkom igrom naročito briljira Sara Simović, koja neverovatno precizno i vešto iz uloge pohotne devojke prelazi u lik nesrećne domaćice i majke. Jednostavna scenografija i kostim na neki su način univerzalni i otuđujući, dok nas izbor muzike, igra svetlima, repetitivan scenski pokret i povremena preteća sirena voza koji zaista pristiže u stanicu, dovode u pomalo izmenjeno stanje svesti u kom osećamo da su nam ljudi na sceni – nikad bliži.
Istraživanja kažu da Srbiju godišnje napusti oko 50 000 mladih ljudi. Svi poznajemo nekoga ko je otišao. Razmišljamo da odemo. Odemo. Ovaj komad, mada smešten u distopijski univerzum, predstavlja našu svakodnevicu u nedoraslom društvu, u svetu koji je na ivici implozije zarad novca i kapitalističkog poretka, a u kom je svaka pobuna osuđena na krah. Ovih petoro mladih odlaze i shvataju da su prepušteni sudbini koju nikada za sebe ne bi izabrali, a zbog toga što ih je sopstvena država izdala, izneverila i prodala. Tamo nije idealno, možda čak nije ni dobro. „Ali tamo pevaju. A i ti si tamo.”
Druge večeri Anfiteatra, festivalska publika gledaće predstavu „Bruklin i mačke u kontejnerima” Regionalnog pozorišta Novi Pazar u režiji Jelene Bogavac. Takođe, tokom celog trajanja glavnog programa festivala, u parku kod Gospodar-Vasinog konaka odvijaće se radionice akrobatike i žongliranja za najmlađe.
Foto: Milica Šolajić Popović
