Sam početak predstave odisao je tišinom i mrakom u iščekivanju toga šta se zapravo krije „Na litici” – egzistencijalističke romantične komedije o dvoje mladih koje traže smisao života.
„Na litici” je predstava u režiji Zorana Zarubice, po komadu „Norveška danas” švajcarskog pisca Igora Bauersime.
Na internet „čet-rumu” Julija (Maja Šuša) objavljuje da želi da se ubije, ali ne želi da to učini sama. Već na prvi mah postavlja se pitanje koje se provlači kroz veliki deo predstave – zbog čega neko ne želi da se ubije sâm?
Povedi me sa sobom
Julija pronalazi svoj „odgovor” u Avgustu, kog fantastično tumači Nikola Pavlović. Njihov dijametralno suportan pogled na svet ipak dolazi do sudara koji je započet u jednoj nameri – da se zajedno ubiju.
Sama ideja o zajedničkom samoubistvu budi neku vrstu nelagode i otklona, ali nas kroz njihov odnos koji se kroz predstavu razvija i postaje sve prisniji, polako vraća nazad i budi toplinu u nama. Ovo je razlog koji dovodi do unutrašnjeg kolebanja u samim gledaocima, te možda nekome može delovati uvredljivo da se samoubistvu daje ovakva romantizovana nota.
Lepo uklopljena scenografija i animacija za koju su zadužene Milica Milosavljević i Bojana Ristić odaje utisak konstanih padova i uspona sa kojima se suočavamo u životu.
Mentalno zdravlje i egiztencijalna pitanja koja zauzimaju centralnu temu predstave, ali sa druge strane su veoma krhke teme u realnom životu, upakovane su kroz komične replike i skidaju masku sa stereotipne slike o samoubistvu i mogu delovati veoma zbunjujuće na gledaoce kojima je predstava namenjena.
Sa druge strane, nameće se niz pitanja: da li olako doživljavamo smrt? I da li i na koji način sa ozbiljnošću gledamo na mentalno zdravlje?
Odgovor na pitanje sa samog početka predstave nalazi se u replici koju izgovara Julija: „Umreti sam je kao živeti sam”.
Tu dolazimo do još jednog niza pitanja koji se otvara, ali i sam po sebi nameće – da li je na neki način smisao života i smrti zaista ljubav i da li je bilo potrebno u toj meri romantizovati ovaj komad?
Kada se već polako približavamo kraju, lako je poistovetiti se sa likovima Julije i Avgusta, jer smo svi donekle i u nekom periodu bili oni i suočavali smo se sa problemima koji su univerzalno predstavljeni u predstavi i izmešteni iz vremena 2001. godine kada je „Norveška danas” objavljena.
Razumem te
Ponekada zaista jeste potrebno samo razumeti, te njihova prisnost dobija kulminaciju upravo kroz međusobno razumevanje osećaja zbunjenosti i bunta prema životu. Do samog kraja postavljala sam sebi pitanje: zbog čega je ovo sve ovako? Jedan deo odgovora, koji sam željno iščekivala, u stvari dobijamo od Avgusta koji kaže: „Prava sreća leži u saznanju da nisi potreban samo sebi".
Poslednje večeri, 5. novembra, na festivalu „Upad” možete gledati predstavu „Major i Helena”.
Foto: Lea Bodor
