Predstava „Tri sestre” i kraj 15. FIST-a


Peti dan FIST-a bio je do sada najzahtevniji za gledaoce. U digitalnom pozorišnom maratonu koji je trajao skoro četiri sata imali smo priliku da gledamo predstavu „Tri sestre” Fakulteta umetnosti iz Prištine. Čehovljevo istaknuto delo postavljeno je tako da se predstava odigrava u prostorijama jedne kuće (premeštanjem gledalaca iz sobe u sobu, iz sobe u dvorište), vodeći publiku kroz priču o tri sestre, Maši, Olgi i Irini i njihovom bratu Andreju Prozorovu, koji žive u malom provincijskom gradu u Rusiji. Sestrinski san o Moskvi, rodnom gradu, nikad dosanjan, provlači se kroz mnoge trenutke njihovog života, a one u Moskvi vide jedino rešenje za njegovo ostvarenje. Predstava počinje u dnevnoj sobi, kada najmlađa među sestrama slavi imendan, a na taj isti dan umro je i njihov otac, general Prozorov. U početnim scenama saznajemo da su sestre nesrećne i neispunjene: Olga priča o svom poslu i radu u gimnaziji, kojim nije zadovoljna, a Maša, jedina udata sestra, iskazuje nezadovoljstvo, koje potiče od njenog izabranika i života u braku. Tok ove predstave se zatim veoma usporava, jedino se menjaju okolnosti pojavom Veršinjina i ženidbom Andreja Natalijom Ivanovom. Radnja je ustaljena, proistekla iz svakodnevnog života prisutnih likova, a vreme koje prolazi kao da je beznačajno i ujednačeno. Život je pun banalnosti i tek se povremeno nešto desi (poput ljubavnih scena Maše i Veršinjina, kao i njihovog rastanka, ili trenutak izbijanja požara koji zahvata ceo grad). Ono što kroz praćenje svih scena privlači pažnju jeste kuća u kojoj se odigrava cela priča, osećaj za detalje i uređenost prostorija, kao i gluma mladih studenata koji su izneli ovu predstavu tako da kroz četiri sata ona dobija novije i zrelije oblike.

Čehov je govorio da treba da postoji komad u kome će ljudi dolaziti, odlaziti, večerati, razgovarati o vremenskim prilikama, igrati karte, ne zato što je to autoru neophodno, već zato što je to stvaran život. Čini se, da je ovom predstavom upravo to postignuto, jer vreme i život, onaj jednoličan, koji nije senzacionalan i previše zanimljiv, teče, preliva se i iznova se stvara, u sličnom, beznačajnom obliku. U životu se katkad nešto desi, uzburka se i prođe. Sve te radnje i svi ti uzbudljiviji momenti, koji se javljaju i u predstavi, menjaju svoj tok, ali ne menjaju i život prisutnih. I kako to kaže Olga u završnom činu, kad sestre drže svoje monologe: „Proći će vreme i mi ćemo otići zauvek, ljudi će nas zaboraviti, zaboraviće nam lica, glasove, neće znati koliko nas je bilo, ali će naše patnje pretvoriti u radost za one koji će živeti posle nas. Sreća i mir zavladaće na zemlji i ljudi će pomenuti lepom rečju i blagosloviti one koji žive sada… Hajde da živimo! Muzika svira tako veselo, tako radosno i, čini se još malo, i mi ćemo saznati zašto živimo, zašto patimo… Da nam je znati, da nam je znati!”

Predstava je završena posle nešto manje od četiri sata trajanja i zbog toga je u nekim trenucima bilo teško ispratiti radnju i ostati prepušten ovoj dobro glumački ostvarenoj i osmišljenoj predstavi. Praćenje ovakvog pozorišnog komada i uživo zahteva koncentraciju, koja u ovim našim uslovima, kad sve pratimo preko kompjutera, nije bila na zavidnom nivou.

Ovim komadom završen je i takmičarski program FIST-a, koji se prvi put našao pred ovakvim zadatkom i iznedrio jedan festival koji će sigurno ostati upamćen po smelosti njegovih organizatora da jedan festival potpuno prebace u digitalni oblik i izmene njegov dosadašnji koncept.

FIST je zatvoren dodelom nagrada i filmom u kom je prikazano kako su protekle pripreme i realizacija festivala, kao i momenti iz pratećih programa, od kojih su neki realizovani pre novonastale situacije. Glavni program pratilo je preko 12 hiljada ljudi iz 18 zemalja, a festival je ovaj put dokazao „da umetnost prevazilazi daljine, jezike i granice” i da povezuje čitav svet.

Žiri u sastavu Jelena Knežević, izvršna direktorka Bitef festivala, Vojkan Arsić, reditelj i osnivač Centra E8 i dramaturg i asistent na Fakultetu dramskih umetnosti, Ognjen Obradović, dodelili su glavnu nagradu festivala i dve specijalne nagrade. Glavna nagrada pripala je predstavi „Teotwawki”, Visoke škole umetnosti iz Ciriha, dok su dve specijalne nagrade dodeljene predstavama „Tamo gde nikad nisam bio”, Visoke škole za muziku i pozorište iz Lajpciga i „Plesač je odgovor”, BODHI projekta iz Salcburga.

Gledamo se i sledeće godine u boljim i lepšim okolnostima!



Povratak na vesti


Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste