Šekspir je uvek... zavodljiv


Četvrtog dana uveliko zakuvanog festivala A.N.F.I.TEATAR dogodila se predstava „Istorijske drame Vilijama Šekspira: O VLADARIMA“.  Predstava je nastala na Fakultetu umetnosti Univerziteta u Prištini (Zvečan - Kosovska Mitrovica) kao ispit treće godine glume u klasi docenta dr umetnosti Aleksandra Đinđića i saradnika, asistentkinje Borjanke Ljumović.

Vilijam Šekspir je napisao deset istorijskih drama. Hronološki posmatrano, to obuhvata period od vladavine kralja Džona (rani XIII vek) do vladavine kralja Henrija VIII (XVI vek). Ekipa predstave „O vladarima“ se odlučila za sedam drama: „Kralj Henri VI“, „Kralj Ričard III“, „Kralj Ričard II“, „Kralj Džon“, „Kralj Henri IV“, „Kralj Henri V“, „Kralj Henri VIII“. Nakon dugogodišnjih građanskih ratova i unutrašnjih sukoba, engleski narod veruje da konačno može da se oporavi dolaskom nove dinastije Tjudor na vlast. Međutim, igrom između književnosti i istorijskih činjenica, opšte je poznato da je Šekspir kroz hronološki sled želeo da razotkrije umetničku kritiku dominantne tjudorske ideologije i težnju za njenim podrivanjem. Među celom dinastijom spoznajemo jasno definisan cilj da se privatni prioriteti stavljaju pre javnih delatnosti i time se dovodi u kolaps vladavina tokom koje se iznova gube teritorije, vojska, čelnici, ali ujedno i sama reputacija porodice Tjudor. Vrlo precizno bi se moglo reći da je osnovni motiv svakog vladara pohlepa, koja ne mari za posledice i pred kojom se savijaju i oni sami kako bi je zadovoljili. Ona kotira svakog sledećeg naslednika kao legitimno oružje kojem se može poslužiti u nameri da savlada ceo svet, pa čak i svoje najbliže.  Dokopavanjem moći, u pravom smislu te reči, čini se kao da svaki naredni vladar odlazi korak dalje u svojoj opsežnosti, dok poslednji od njih, kralj Henri VIII, biva izložen individualnom kristalizacijom bezgrešnosti, gde se svaki njegov greh pripusuje podanicima. Kako sam Šekspir to naziva, vladavina Henrija VIII biva ‘zlatno doba’.

Profesor filozofije u Gimnaziji Kraljevo, Vladimir Marović, saopštio nam je svoje utiske sa predstave: „Šekspir je uvek zavodljiv i susretanje sa njim samo po sebi predstavlja ispit ozbiljnosti u radu, kao i psihoemotivne zrelosti i mentalne spremnosti glumca/ice da se suoči sa zavodljivišću dramskog genija. Mlada postava profesora Đinđića iskazala je hrabrost da u klasičnom izvođenju i svedenom scenskom formatu preispituje sopstvene mogućnosti. Baš zbog svega toga sinoć je vredelo prisustvovati njihovoj artikulaciji besomučne ambicije, zamamnosti krune i prolivanja krvi (od strane) onih koji je nose.“

Minimalistička scenografija doprinela je boljem prodoru u „šekspirijalizam“ i svu njegovu genijalnost kojoj se možemo samo višeslojno diviti. I pored svog njegovog truda da nam obelodani mehanizaciju vladavine dinastije Tjudor, glumci Fakulteta umetnosti Univerziteta u Prištini organizovali su sled kulminacije svih osobina koje ne trebaju da prožimaju jednog čoveka, a kamoli vladara dinastije engleske nacije u gotovo najkritičnijem periodu. Oni su veoma virtuozno uspeli da nam dočaraju svakog vladara ponaosob, te smo iz stare zgrade Radio Kraljeva izašli potpuno uvereni da smo upoznali Ričarda III, Henrija VI, kao i svo zlatno doba. Iako su tek treća godina fakulteta, uspeli su da nas osvoje svojom uigranošću i dobrim vođenjem dr Aleksandra Đinđića. Takođe, uspeli su da nam vrate veru da je Šekspir i te kako aktuelan i da su samom svojom ozbiljnošću položili jedan veoma kompleksan ispit. Bravo, deco!

Foto: Milica Šolajić Popović



Povratak na vesti


Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste