Simbioza Srba i Mađara

Protekle nedelje Novi Sad bio je utočište za sve one koji su bili voljni da putuju kroz vreme, a da istovremeno ostanu u svom vremenu. Jedan dan bio je rezervisan za „Balkansku lepoticu”, po romanu Lasla Vegela, u režiji Andraša Urbana, u Srpskom narodnom pozorištu; a već sutradan uputili smo se svega 350 metara od SNP-a u Novosadsko pozorište/Újvidéki Színház da prisustvujemo „1981”, Tomija Janežiča. Dve dijametralno različite predstave u svojim interpretacijama, ali ono što ih spaja, kako i stoji u naslovu teksta, jeste simbioza Srba i Mađara. I nisu one bez razloga stvorene tu, u Novom Sadu, u toj heterogenoj, multikulturalnoj sredini, u Gradu koji još uvek važi za grad ljubavi i tolerancije.

Roman Lasla Vegela „Balkanska lepotica ili Šlemilovo kopile” govori o istoriji jedne novosadske porodice. Dramaturškinja Vedrana Božinović vešto prevodi sa jezika romana na jezik pozorišta. Radnja počinje pre Prvog svetskog rata i završava se nakon ovovremenskih, naših ratova, ili se ne završava jer je rat prirodno stanje čovekove zajednice. Dugačka, obimna i kompleksna istorija prikazana je kroz vizuru malog, nebitnog čoveka koji čitav svoj život provodi na istoj adresi, teritoriji, vilajetu, a za to vreme promeni nekoliko država.

Prvobitno mi se činilo kako bi bilo adekvatno da je predstava postavljena na scenu Novosadskog pozorišta/Újvidéki Színház, ali kako je vreme odmicalo u toku izvođenja ta misao se postepeno gubila i došla sam do zaključka da je sve baš onako kako treba da bude. Urbanova postavka ovoga puta je nešto drugačija od onoga što smo do sada mogli da očekujemo i od onoga što smo već videli. Nema one eksplicitnosti i ekspresivnosti, ima beskrajne kolektivne igre.

Foto: Danijel Rauški

Lična i nacionalna sudbina Johana/Janoša/Jovana Šlemila najdirektnije je povezana sa promenom vlasti i dominacijom jedne nacije nad drugom. Isto tako, smenjuju se i njegovi snovi u kojima mu se u jednom javlja Mikloš Horti, drugom Adolf Hitler i trećem Josif Visarionovič Staljin, a njegov jedini san na javi je da mu ćerka postane poštanska službenica. Istorijski lideri prikazani su karakterističnim naznakama kroz vizuru žena erotski obučenih da bi se time njihov lik i delo jasno karikirao i kritikovao. Našeg „junaka” Šlemila igra Dimitrije Aranđelović i to prilično potlačeno, potišteno, posramljeno, dok nam njegovu priču donosi njegov unuk Franc/Ferenc/Franjo (Marko Savković), ali ne samo pukom naracijom i pripovedanjem već i sa izvesnom dozom osećajnosti, zapitanosti i učestvovanja. Još mnogo je tu likova koji preko noći od prijatelja postaju neprijatelji i izdajnici, jedna žena je u Beču balkanska lepotica, a u Novom Sadu prostitutka (bicikl koji stoji u mestu dok se okreću pedale svedoči o tom apsurdu kako se nigde ne stiže i kako paradoksalno „do Beča nema stajanja”). Jelena Antonijević, Draginja Voganjac, Jovana Mišković, Mia Simonović Aranđelović, Ivana Pančić Dobrodolac, Anđela Pećinar, Katarina Bradonjić, Dušan Vukašinović, Peđa Marjanović, Aljoša Đidić i Danilo Milovanović Vukmanović tako hitro, vešto i brzo se kreću kroz promenu likova i igraju „svi za jednog, jedan za sve”. Neretko izvode i himne koje se preklapaju i ostale songove kroz ples i pokret što predstavi malo dodaje na tome da se oseti primesa mjuzikla.

Mi nikako možemo da sahranimo prošlost, ona se taloži kao leš, a mi se njome hranimo. I pitam se kada će već jednom doći dan kada će ljudi pobediti nacije, religije, političke pripadnosti, orijentacije i sve ostalo što im se nameće. Jer čovek je prvenstveno čovek. A jedni idu iz zemlje, drugi idu pod zemlju, a domovina je tamo gde ti je grob. Do... Do... Do...movina.

Foto: Danijel Rauški

Nažalost, nikada nisam bila u prilici da pogledam čuvenog „Galeba”, Tomija Janežiča u Srpskom narodnom pozorištu. O tome sam mogla samo sa oduševljenjem da slušam iskustva svih onih koji su tome prisustvovali i koji se sa žarom i setom toga prisećaju. Ali, imala sam tu sreću da prisustvujem veličanstvenoj „1981” u Novosadskom pozorištu/Újvidéki Színház. I tako ću nekada nekome ja da prenosim svoje nostalgične impresije. Jer predstave žive sve dok žive u nama i dok ih se sećamo.

Nije ništa novo i neviđeno da neretko predstave traju duže od očekivanog, standardnog sat-dva okvira (prisetimo se samo Jan Fabrovog „Olimpa” u 24-časovnom izvođenju). Ne smatram da je to ikakvo iživljavanje, kao što bi neki pomislili, čak naprotiv, neke priče zaista iziskuju određeno vreme u koje toliko toga važnog može da stane. Iziskuje da smo i mi koji tome svedočimo budni, prisutni i koncentrisani. Sa druge strane, postoji toliko jednočasovnih predstava koje su mi trajale kao čitava večnost. Ali kako predočiti sve ono što smo doživeli i osetili svi mi koji smo bili deo tog čina iz „1981” u 2024. godini? Kako naći odgovarajuće reči i rasporediti ih na pravo mesto?

Predstava u režiji Tomija Janežiča je transgeneracijska dokumentarna fikcija o novosadskoj mađarsko-srpskoj porodici, bazirana na porodičnim pričama stvaralačkog tima. Mnogo je bitnih i velikih događaja koja su obeležila 1981. godinu u Novom Sadu: otvoren je SPENS, Most Slobode i Hotel Novi Sad, nova zgrada Srpskog narodnog pozorišta, te godine je i Svetsko prvenstvo u stonom tenisu. Ti događaji predstavljaju vrata ka mreži ljudskih sudbina koje se protežu kao mostovi kroz čitav 20. vek. I mnogo su važniji događaji, priče i tragedije malih ljudi o kojima ništa ne znamo. U „1981” je jedno venčanje, jedan auto potopljen u reci, švercovana roba i supa, bonovi za benzin i dugoročni program stabilizacije u tada jednoj od najzaduženijih država na svetu.

Foto: Srđan Doroški

Verujem da smo skoro svi poprilično uzbuđeno pristupili odlasku na predstavu. Smeštamo se na tribine, zgurkani i ušuškani jedni do drugih pod upaljenim svetlima da međusobno razmenimo energiju u istoj atmosferi. U prostoru stilizovanom za osamdesete uz svečanu trpezu dočekuju nas: Gabriela Crnković, Emina Elor Sali, Agota Ferenc, Terezija Figura, Daniel Gomboš, Daniel Husti, Silvija Križan, Arpad Mesaroš, Gabor Pongo, Benci Salai, Jasna Đuričić, Boris Isaković i Aron Balaž. Prepoznajemo ih iako imaju presimpatične perike na glavama i znamo da će u narednom periodu da nas razgale i dopru do naših srca i duša. Porodične priče koje govore i pokazuju u predstavi se prepliću (i to jesu priče iz stvarnog života njihovih porodica!), te se tako dobijaju različita svedočenja istih dešavanja, ali iz perspektive nekog drugoga. U tom slučaju možemo da se pogubimo, ali jako dobro osećamo suštinu i situacije koje su nam tako bliske i poznate i više nije ni važno čija je to priča jer je naposletku to priča svih nas. Glumci zadržavaju svoja originalna imena i interesantno je da o sebi govore u trećem licu jednine. To opet može da se tumači i kao distanca od sebe, ali i kao poštovanje sopstva, u smislu da su se i ljudi nekada tako obraćali dok govore o sebi. O njihovoj maestralnoj glumi i da ne govorim, reči bi sve pokvarile.  

Foto: Srđan Doroški

Ovo nije predstava samo o 1981. godini (iako se na svaki pomen te godine otvara prozor, te sa ulice čujemo saobraćaj i žamor prolaznika iz 2024. godine), već je ona prozor u mnoge druge priče koje dosežu vremenski metaprostor gde možemo da sagledamo ljudsko postojanje i životne sudbine. Često patim od anemoie, nostalgije za vremenom u kojem nisam živela; ali odlaskom na ovu predstavu sam barem zalečila fomo, strah od propuštanja. Jer tada je trebalo biti tamo. Živeli!