Šesti dan ovogodišnjeg Sterijinog pozorja protekao je uz predstavu „Kreketanje“, međunarodne selekcije „Krugovi“ u režiji Aleša Kurta, Narodnog pozorišta Tuzla; i predstavu takmičarske selekcije „Derviš i smrt“, reditelja Dejana Projkovskog, Narodnog pozorišta Republike Srpske Banja Luka.
„Ovo još nije kraj, nije ni početak kraja, ali je možda kraj početka“ stoji natpis na drvenoj kutiji u predstavi „Kreketanje“. Započinje vrlo primamljivo – glumci se migolje, gmižu i klize niz kauč i sama radnja započinje pričom o putovanju u potrazi za Dionisom – mitskim tvorcem teatra. Inicijator putovanja je producent Talije (Siniša Udovičić) uz suflerku Izi (Jasmina Dedić Ibrić). Kako to putovanje odmiče, pomalo nam se čini sve više zbunjujuće i ne baš najjasnije. Tekst koji je spojen sa fizičkim delom verovatno aludira na sam naziv predstave u smislu blebetanja i balezganja teksta i neartikulisanog izlaganja emocija. Izrazito je fizikalisanje scenskog prostora i rekvizita koje akteri premeštaju i prilagođavaju stilizovanim scenama. Organizovani haos na sceni, uz prateću psihodeličnu muziku, razvija mnoštvo apstraktnih scena – podizanje i spuštanje providnog najlona, letenje svezaka, naplatna rampa za onaj svet uz zagonetke i Kerbere na samom ulazu. Sve to oživljava ključna značenja dramskog teksta, ali i u pozorišnom kontekstu marginalizovanog pisca koji govori: „Šta će vama drama? Vi prodajete priču o postdramskom teatru. Dionizu je trebalo par stoljeća da od rapsoda, dakle pripovjedača, napravi glumca. Vama je pošlo za rukom da za svega nekoliko godina od glumca napravite pripovjedača,“ i tu se fokus stavlja na izvrgnutost unutrašnjosti pozorišta koje se mora obnoviti iznutra.
Posebna pohvala glumici Jasmini Dedić Ibrić u sjajnom tumačenju i iznošenju lika Izi, koja je duša ovog komada. Ostali akteri su podjednako dobri u telesnim izvedbama i prikazu nečega iz stvarnosti u odnosu na svet koji je tamo. „Kreketanje“ predstavlja aluziju na Aristofanove „Žabe”. Priča o putovanju na drugi svet vezuje se za žabe koje glumci igraju i odustaju od potrage za savremenim teatrom zbog ubistva pozorišne umetnosti.
Natpisi: „Svi umiru, čuje se aplauz, šuti da te čujem. Propustio sam život, mogu i priliku“, i „Smrt mikrofonu, duša i oči publike su poluprazni“ raspravljaju o ulozi koju teatar ima. Postavlja se pitanje o važnosti dramskog romana, jer je, kako navode, u ovom pozorištu incident postavljanje domaćeg romana. U jednom trenutku se pale svetla u publici i akteri nas pozivaju da iz smeštene komfornosti svojih sedišta, pođemo tamo gde je „smirenije i dostojanstvenije“. Uz pomalo nelagodnosti i negodovanja svi gledaoci iz publike odlaze na scenu i prolaze kroz hodnik pozorišta u kome su izlepljenje fotografije davno preminulih poznatih ličnosti poput Čerčila, Gadafija, Tita, Ajnštajna, Merilin Monro... Projekcija ljudi koji prolaze je autorefleksija da su i pored pozicije publike učestvovali i kao sami akteri. Na ovaj autoironični osvrt na pozorište sa publikom se deli podjednaka doza odgovornosti. U pozorištu se sve dešava prvi put. Ovo je jedina predstava koja nije dobila aplauz!
Oživeti roman i prilagoditi ga pozorištu je poduhvat koji je vrlo teško izvodljiv i prilagodljiv. Predstava „Derviš i smrt“, rađena po jednom od najvećih romana i delo koje nikada neće izgubiti aktuelnost i kvalitet pod perom neprikosnovenog i neprevaziđenog Meše Selimovića. Da se reditelj Dejan Projkovski prilično posvećeno upušta u izazove adaptacije kultnih romana, govori činjenica da je već ranije postvaljao veliku literaturu na scenu, poput „Braće Karamazov“, „Ane Karenjine“, „Kockara“... Možemo napraviti poveznicu sa predstavom „Deobe“ koju smo imali priliku da pogledamo na festivalu, jer se postavlja nacionalna književnost 20. veka uz tendenciju povratka romanima, velikih važnih dela.
Dobro poznata priča o šejhu Nurudinu sačinjena je od neprestanih i mučnih preispitivanja, etičkih dilema, verskih sumnji i duševnih lomova do potpune razgradnje ličnosti. U dva i po sata upakovana moralna zamisao čoveka da spasi svog brata i da je taj bol zbog gubitka brata pretočen i zamenjen mržnjom i željom za osvetom. U prvoj liniji postvaljen je psihološko-filozofski pogled na svet i šta može individua protiv sistema kroz čovekovu ličnu i moralnu borbu sa demonima. Bespošteno, neumorno i odlučno davanje sebe, glumca Zlatana Vidovića, koji je sve vreme na sceni i koji neverovatno i verodostojno sa takvom predanošću prikazuje i naglašava emocije Ahmeda Nurudina i vrlo precizno pravi prelaze od prvog dela u kome je nesposobnost čoveka da dela do istaknute promene na samom kraju. Derviš koji duševno i duhovno gleda prema Bogu i Hasan (Željko Erkić) koji želi da živi na zemlji su zapravo jedan čovek. Svi ostali likovi su predstavljeni iz Ahmedove perspektive.
Fokus je postavljen na scenski govor više nego na scenski pokret. Pozorišni jezik napravljen od romana i saznanje šta ima iza tih bezvremenskih poruka koje su kolektivne misli umrežene u narod. Muzika je jako bitan segment u ovoj predstavi, zbog toga što ističe i dočarava važnost teksta i upotpunjava doživljaj. Vizuelna i estetski dominantna scenografija, ali produkcijski zahtevna i skupa. Tvrđava je formirana u obliku paravana koji se pomeraju u zavisnosti od likova sa kojima se derviš susreće iz scene u scenu. Zatim, imamo postavljen pesak, koji akteri konstantno bacaju i puštaju kroz ruke da teče kroz emociju i rušenje karaktera. Figure dečjih glava simbolizuju igranje šaha i iskazivanje likova kao pijuna, svetlucavi luster i bacanje novčića su u trenutku kada je Ahmed proglašen kadijom, dok sako sa noževima na leđima oslikava izdaju. Toliko je stila i pažnje utkano u svaki detalj ovog spektakularnog okvira i autentičnu vizualizaciju ovog romana, a prava senzacija i atraktivnost jesu životinje, konj i jastreb.
Tomas J. Betler je u tekstu „Književni stil i poetska funkcija u romanu Derviš i smrt“ rekao: „Derviš, na najdubljem nivou, može predstavljati novi mit o sadašnjem životu. Prema ovom mitu, stalne borbe, ideološki razdori, nacionalizam i pomama za vlašću, uništili su strukturu čovečanstva do te mere da ljudi više nemaju volje za životom, ni poverenja u druge ljude. Čovek kojim manipulišu radi političkih ciljeva, oseća u današnje vreme atrofiju prirodnih instinkata i izumiranje osnovnih ljudskih emocija“.
Večeras, na sceni „Jovan Đorđević“, biće prikazana predstava „Poetika gledanja“, program „Druga scena“, Andraša Urbana, pozorišta „Deže Kostolanji“ Subotica, sa početkom u 19 časova. Druga predstava takmičarske selekcije „Radio Šabac“, Olge Dimitrijević, Šabačkog pozorišta, biće izvedena u 21 čas na sceni „Pera Dobrinović“.
