Sinoć je u Botaničkoj bašti, odigrana predstava „Kiseonik”, nastala kao master predstava Sofije Mijatović, pod mentorstvom Borisa Liješevića. Režiju je radila Milja Mazarak.
Ova predstava rađena je po istoimenom delu Ivana Viripajeva, koje se može okarakterisati kao eksperimentalna drama. Ovo je priča o Saši i Saši (Aleksandru i Aleksandri), dvoje ljudi koji se zaljubljuju. On je iz provincije jednog malog ruskog grada Serpuhova, a ona iz metropole, Moskve - i na samom početku upoznati smo da će doći do sudara svetova, do sudara ove ljubavi.
U predstavi glume Sofija Mijatović i Miloš Lazarov, koji će nam otkriti da su ti ljudi o kojim slušamo priču izmišljeni, nisu postojali, ali ipak njihova sudbina je interesantna. Ovo nije klasična predstava, što saznajemo odmah na početku, već je „jedan susret”, kako bi rekli poziv publici na jedan susret.
Scenografija u kojoj se dešava radnja je vrlo jednostavna, čini je jedna fotelja, igračka ringišpil, lubenica koju će Saša vešto raskomadati i koja će se razliti po celom prostoru. Mogli bismo slobodno ovu predstavu nazvati filozofskom raspravom koju vode dvoje mladih ljudi usred pomenutog prostora. Oni pred publiku iznose brojne poznate izreke iz kojih nastaje njihov dijalog ili prepirka. Te izreke su društveno poznate, ali koji je njihov dublji smisao i ima li uopšte u njima smisla, saznaćemo kroz neiscrpni razgovor ovo dvoje mladih ljudi. Njihovi stavovi se ne podudaraju, analizirajući političke, socijalne i verske pojmove, poglede i htenja.
Najupečatljiviji delovi predstave jesu oni kad glumci izlaze iz svojih likova, tako da komuniciraju sa publikom, zalaze u prostor publike, gledaju ljude u oči, komentarišu: da li se publika uspavala ili je nasmejana. Vešto improvizuju i stapaju se na sceni u ritmičkoj gumačkoj igri, koja na trenutak i zanosi. I publika je dobro reagovala, smejala se, čak otvoreno komunicirala, a na scenu seksualnog odnosa, koja je na sredini predstave napravila presek igranja, izazvala je i burne otvorene reakcije, te se iz publike čulo: „Ovo nije humano”, da bi smo sa scene dobili odgovor: „Ponovićemo, ne brinite.”
Vrlo je smelo ova predstava stavljena pred publiku, filozofski je raznolika, razigrana i ona donosi onaj povetarac koji je duvao Botaničkom baštom, dok su se glumci po prvi put obrli na otvorenoj sceni, direktno se obraćajući Bogu, pogledavši gore u nebo, obasjano zvezdama. Bilo je smeha i nerazumljivih momenata, što je doprinelo da predstava ostavi neki čudni, pomalo nedovršen, ali dublji, suštinski utisak. I mislim da joj je to i bio smisao.
Naslov predstave – „Kiseonik” – progovara o tome šta nam predstavlja kiseonik? A gde se nalazi ovaj svet usled njegovog nedostatka? Da li je svaki ljudski potez načinjen ili zbog lude ljubavi ili nedostatka kiseonika, kako nam u trenutku kaže Saša, ili u svemu tome je samo besmislica kako misli ona druga Saša?
Kakav je uopšte svet u kom živimo? Ko smo mi? Šta je ono što čoveka vodi kroz život, postojanje na ovome svetu? Pa i to, sa kim delimo naš kiseonik i ima li smisla deliti ga sa onim koji ne zaslužuju?
Približavamo se kraju ovog 30. Belefa, tako da nas poslednja predstava „Kratka historija pljeskavica i druge priče”, očekuje u Hartefakt kući, 9. jula, s početkom u 21 čas. Režiju predstave radio je Andrej Nosov.
