U okviru BELEF festivala sinoć je na sceni Bitef teatra izvedena modernistička predstava „Sveta Prada” rediteljke Sanje Mitrović. Kroz predstavu publika se upoznaje sa odlikama savremenog kapitalizma, sa fokusom na modnu industriju, koji stvara dubok jaz između previše bogatih i previše siromašnih, dok „zlatna sredina” ne postoji. To je prikaz hijerahizovane slike sveta u kojoj oni koji su obespravljeni nemaju mogućnost da ta prava i steknu.
U vrlo skladnom scenografskom rešenju pokrivenom sintetičkim materijalom sa luksuznom torbom u centru, predstava započinje sakralnim rečima iz Mojsijeve prve Knjige Postanja. To je religijski spis koji govori o stvaranju sveta, kao da se pred našim očima u tom momentu stvara jedan savremeni svet sa novim kultom kome se pristupa idolopoklonistički. U skladu sa tim, uvodni monolog govori o momentu kada je žena po prvi put ugledala parče kože na vrelom kamenu i dodirnula ga svojim prstima. To je označilo početak ljudskog krvavog varvarstva nad životinjama.
Četiri žene, kao četiri lika modernog kapitalizma izvode svojevrsni ritualni ples oko pomenute torbe od prave krokodilske kože. Svaka ponaosob u kameru na uglu scene, što se projektuje na velikom platnu, govori o tome šta za njih ta koža predstavlja i koliko od nje zavise. Ona je odraz njihovog ličnog identiteta, ona menja njihovu ljudsku kožu, prekriva sve ono što jesu i što su bile. Svaka od iznesenih priča pokriva sve moguće „probleme” savremenog društva – od takozvanog švercovanja robom, surove eksploatacije ženskih radnica, seksizma, mizoginije, prostitucije kao mogućnosti za lagodan život, manjka ljudske empatije do toga da se, na pomen reči kao što su rat, ubistvo i silovanje, ne iskazuje nikakva facijalna ekspresija. To je slika sterilnog društva koje u svojoj savršenoj harmoniji sa penthausima koji gledaju na Central park ispijaju svoje voćne šejkove i gomilaju stvari koje su napravile ruke obespravljenih ljudi koji rade za jedan dolar dnevno.
U trenutku nekakvog osvešćenja žene ponovnim ritualnim plesom sada skrnave njenu svetost Pradu, pljuvanjem i izgovaranjem ponižavajućih reči. Sveta torba odjednom dobija moć govora i vrlo infatilno, bez prevelikih naracija peva dečju pesmu „Bila mama kunkunka, kunkunka, bio tata taranta taranta, imali su maloga Ju-Ju”. Tada se na sceni pojavljuje krokodil čiji kostim podseća na karnevalski, čime je verovatno namera kostimografa bila da životinju predstavi bezopasnom i nedužnom. Scena u kojoj krokodil vodi ljudski dijalog sa ženama je vrlo neobična i pomalo suvišna. Ta scena nemuštog jezika na trenutak poništava prethodno naglašenu ljudsku dominaciju nad životinjama stavljajući ih tako u istu ravan. Ali, treba naglasiti da na samom kraju ovog neobičnog dijaloga i nekoliko monologa o svojoj krvavoj egzistenciji na farmi ili logoru za životnije, krokodil kaže su njegove reči ljudska paranoja i eho koji odzvanja u njihovim ušima.
Glumice Aleksandra Janković, Milena Predić, Anđelika Simić i Nada Šargin su izuzetnom glumom i vrlo uverljivim emocijama i mentalnim previranjima prikazale žene 21. veka. Sve je to potkrepljeno kostimima, koji bez greške oslikavaju žene različitih indentiteta.
Beogradom sigurno ne šetaju krokodili, ali beogradska publika veoma dobro razume kontekst predstave upravo zbog te prisutnosti kapitalizma u svim društvenim arenama koje su toliko maligne da se stalno šire sve dublje i dalje.
Danas nas na BELEF - u očekuju predstave „Djeca sunca” u Teatru Vuk u okviru mladog Belefa i „Gospođa Ajnštajn” na sceni „Raša Plaović” u Narodnom pozorištu u Beogradu.
Foto: Jelena Janković (bitef.rs)
