Najupečatljivija i najtužnija impresija o kojoj ostaje da se razmišlja je aktuelnost tema, borbi i problema sa kojima se sukobljavala i Franka Rame. Mi danas, preko pola veka nakon početka njene borbe, živimo iste probleme koje je ona živela. Nije to samo slučaj u nas, evropskih otpadnika, iako očigledno jesmo među gorima na starom kontinentu, nigde nije bajno. Tako, čak i u toj Italiji gde se tada vodila njihova borba, tako predano i masovno, zemlju danas vodi žena koja je bila članica više partija koje su sebe nazivale fašističkim ili neofašističkim i koja, uprkos svom polu i nekim reformama vrednim pohvale u sferi rodno zasnovanog nasilja, u mnogim drugim sferama nanosi štetu feminističkoj borbi i borbi za jednakost – pravo na abortus i pravo žena da rade i zarađuju isto koliko i muškarci su tokom njene vladavine pogoršani, a prisutna je bila i negativna konotacija u govorima o surogat majčinstvu. Korak napred, natrag dva.
Pretposlednjeg dana festivala Novi tvrđava teatar u Čortanovcima odigrana je monodrama „Frankamente” u koprodukciji Istarskog narodnog kazališta, Gradskog kazališta Pula i Zajednice Talijana Pula, a kao autorski projekat režiserke i glumice Petre B. Blašković.
S jedne strane, pohvale treba usmeriti pre svega u pravcu glume: jezik je sjajan i facijalne ekspresije su vrlo slikovite, sve izgleda toliko prirodno i skladno da sam osetio potrebu da proverim da li je glumici italijanski jezik maternji (nije daleko od toga), i vrlo je fino upakovan ceo jedan život u nešto više od sat vremena. Komično je tamo gde treba da bude, lako je saosećati tamo gde je to zamišljeno i dotaknuta su sva njena verovanja za koja se zalagala. I uprkos tome što mi monodrama nije najdraži žanr, ne mislim da je ovako nešto moguće odigrati u bilo kojoj drugoj formi.
Ipak, glavna zamerka bi bila broj otvorenih tema. Sve se svodi na suštu borbu za jednakost, ali činilo se da je ostalo mnogo neispitanih krajeva i misli kroz sve teške scene koje se provlače u formi anegdote kroz predstavu. Ne sumnjam da je teško spakovati toliko bogat život u tako kratak period, ali možda je bolje neke stvari i ne počinjati ako će za njima ostati toliko neispitanog – ostavka Senatu dobila je jednu scenu, putovanje sa partizanima dok ih zaustavljaju četnici je bila smešna govorna opaska i možda i najupečatljiviji deo, verovatno najgori trenutak u njenom životu zavredio je samo par minuta, a mogla je biti odigrana cela predstava samo na tu temu i taj jedan događaj.
Koliko teže naše uspomene? Kofer, dva, pet, koliko nam ih treba da u njih spakujemo ceo jedan život? Naime, svaki put kada govori o nekoj od uspomena Franke Rame, glumica Petra Blašković iz kofera vadi rekvizite potrebne za realizaciju scene. Pomenutih kofera je bilo pregršt, što samo govori o bogatom iskustvu ove ikone italijanskog angažovanog pozorišta. Recimo, za scenu u čijem fokusu je priča o silovanju glumice Franke Rame, u pozadini se čuje glas njenog sina koji prepričava koliko je to za njegovu majku bilo teško. Za tu priču ne postoji nikakav kofer, jer je poznato da je ona svoje bolno iskustvo podelila sa svima, i da se samo dve nedelje nakon pomenutog događaja vratila na scenu, kao znak lične hrabrosti i izdržljivosti, a to je svakako nešto što ne treba tek tako strpati u kofer i ćutati o tome.
Ne valja, ipak, biti previše kritičan. Predstava radi upravo ono što treba, drži pažnju i oslikava ceo jedan životni vek, sa naglim promenama između sreće i tuge, baš kakav život i jeste. I možda i najvažnije od svega, iskrena je, frankamente je, baš kao i ona o kojoj je predstava.
Foto: Dario Družeta
