Jedan mi je čovek, deda zapravo, pa još i ratni veteran iz Onog rata, starog i sad već zaboravljenog, često znao zabrinuto reći isto ono što su Darkovi roditelji hteli reći Boki ali sa mnogo mračnijim zaključkom - ,,Bosna je Jugoslavija u malom", počinjao bi on pa nastavljao, ,,znači samo da će se i u njoj nekad zaratiti". Umro je pre par godina, iza sebe, koliko znam, nije ostavio nikoga do iznenađenje što do sada nije bio u pravu.
Četvrtog dana festivala Novi tvrđava teatar u Čortanovcima odigrana je predstava ,,Što na podu spavaš" po istoimenom romanu Darka Cvijetića u režiji Kokana Mladenovića i u koprodukciji novosadskog Srpskog Narodnog Pozorišta, zagrebačkog Kazališta Gavela i sarajevskog Narodnog Pozorišta.
Nije mi prvi put da je gledam, prvoga puta sam otišao kući crvenog lica, besan na štošta i posle raspravljao sa roditeljima o sudbini tako nekih zemalja, naših a dalekih. Besmisleno raspravljao podrazumevano. Ovaj put me je pogodila malo manje, nisam bio ni besan, ni uplakan, samo nekako naviknut, danas je sve što sam video na pozornici izgledalo očekivano, čini mi se da nije samo do toga što mi je drugo gledanje nego je tako i odigrana, emocije su bile sekundarne događajima. Sve je bilo tu da nam kaže, ovako jeste ili nije bilo, izvucite iz toga šta god želite ali važno je da znate, pa posle od volje vam.
I upravo to je, čini mi se, suština ove predstave. Objektivno gledajući postoje stvari koje bih možda zamerio ili nahvalio kod drugih predstava ali ovde to prosto nema smisla - ona je istovremeno i suština pozorišnog dela i onoliko daleko od njega koliko jedno takvo delo može biti. Inače bi mi možda smetalo segmentiranje na delove, i poslednji komični monolog u predstavi ali ovde sve izgleda toliko smisleno i na mestu, valjda je u pitanju hronologija jednog vremena ili hronologija nekoliko života pa se verodostojnost i prikladnost i ne postavljaju na vrednosnu skalu. 
Delo upravo može biti navođenje događaja kao nečeg vrednog znanja, ili igranje koje služi kao emotivno pražnjenje koliko glumcima toliko i publici, može biti sve ali nikada i predstava koju ćete sutradan zaboraviti. Čak i ovo drugo igranje koje sam gledao i koje me je manje oduševilo nego prvo, nanovo me podsetilo da u moru slabih SNP-ovih adaptacija i produkcijskih zahvata, može se, s vremena na vreme, pronaći nešto zlata vrednog i to je upravo ovo, jedna od najboljih savremenih predstava koje ćete pogledati bez da vas ostavi zabezeknute nekim inovativnim i ingenioniznim pristupima teatru, najvrednije zabeležje jednog vremena koje videh u pozorištu i najverodostojnije prikazivanje muke pisaca u stavljanju svoje stvarnosti u svet koji stvaraju svojim perom.
Kao i prvog puta kad sam je gledao, misao posle ostaje, voleo bih da je pogledam još jedanput - da vidim da li me isto pogađa.
Foto: Srđan Doroški
