Ove godine Hoću u pozorište je po prvi put posetilo Teatar fest „Petar Kočić” u Banjaluci. U pitanju je festival sa uspešnom tradicijom dugom 27 godina, koji, pre svega, teži da prezentuje, podstiče, afirmiše i nagrađuje dela pisana za pozorište (originalne drame, dramske tekstove nastale dramatizacijom ili adaptacijom proznih i pesničkih dela, ali i druge oblike pisane za scensko izvođenje). Gosti ovog festivala su najbolje predstave pozorišta iz regiona, čijim okupljanjem organizatori žele da utiču na širenje granica kulturnih identiteta i kreiranje kulturnih kontakata.
Predstava „Drvene ptice”, koju izvode HNK Varaždin i HNK Zagreb, odigrana je na trećoj večeri takmičarskog programa festivala. Reditelj Ivan Plazibat na upečatljiv način uprizorio je nagrađivani dramski tekst spisateljice Lidije Deduš. „Drvene ptice” su njen dramski prvenac nastao kao reakcija na vlastito iskustvo života na selu, gde ju je jedan stvarni slučaj femicida inspirisao da se ovom neverovatno bolnom temom pozabavi i sama još dublje, dotičući istovremeno i mnoge druge povezane probleme.
Radnja drame smeštena je u ruralnu sredinu osamdesetih godina prošlog veka. Sveprisutni alkoholizam, hostilno patrijarhalno okruženje, nikakvi izgledi za bolji život, rad (izrabljivanje) u fabrikama skoro kao jedini način da se „napreduje”, samo su neki od problema koji će pokrenuti niz događaja sa tragičnim krajem. Protagonistkinja Nada, iako maloletna i sa slabim izgledima u perspektivi, ipak jasno vidi gde se nalazi i žestoko se bori za to da jednog dana ima bolji život. Refren koji ona ponavlja je: „Otići u grad.” Njene oči zasijaju svaki put kada pomisli na mogućnost bega iz okoline koja njoj nema da ponudi ništa osim patnje i besmisla. Zaplet drame prati pet dana iz života Nadice i njoj bliskih osoba, seljana, život mesnog doktora i njegove žene, čime se uključuje i kriminalistički prosede. Pred nama je lepeza „običnih” i marginalizovanih likova, figure ljudi koje svako od nas može poznavati ili biti neko od njih. Pored toga, mnogo je i nevidljivih karaktera, glasova koji šapuću, spletkare, zlih jezika koji se bave tuđim životima da ne bi mislili o svom sopstvenom. Ovde su čak i mrtvi prisutni jednako kao i živi i svi učestvuju u igri skrivanja i otkrivanja - lične istine, emocija, trauma. Najdublje sakrivena tajna ipak je da su svi oni gladni ljubavi i slobode.
Upečatljivošću i snagom izraza izdvajaju se glumice Klara Fiolić (Nadica) i Helena Minić Matanić (Zdenka) - druga posebno u sceni monologa pred sam kraj drame. Ovim monologom drama razbija četvrti zid i direktano i jasno, možda čak i previše jasno za jednu umetničku predstavu, govori publici ogoljenu suštinu drame. Monolog je tvrdnja da je svakodnevno prećutkivanje nasilja krivo, da je ono dovelo, i dovodi i dalje, do tragičnih posledica. Atmosfera straha koji je sveprisutan u drami, a koji su likovi internalizovali toliko da je njihov prag reagovanja na nova zastrašujuća dešavanja previsok, da se nakon prvobitnog šoka, tuge, očajanja i revolta, ubrzo vraćaju svakodnevici na koju su navikli, kao da se nikada ništa nije ni desilo, uvereni da sami ne mogu ništa da promene. A život teče dalje mučno i tiho ih vodi opet istom tragičnom putanjom.
Indikativno je i to da ovaj monolog izgovara već psihički klonula Zdenka, žena mesnog doktora, osoba koja je smatrana višom klasom, žena koja je došla iz grada u selo i u očima seljana uživala dignitet. Ona je, upravo suprotno Nadicinom viđenju, u početku zamišljala život na selu idiličnim. Ono je za nju tada predstavljalo mesto bega iz kvarne gradske sredine. Kroz njen lik i lik doktora sugeriše se da gorepomenuti problemi opstaju transklasno, da nema veze da li je neko bogat ili siromašan, obrazovan ili neobrazovan, da li je iz sela ili grada - isti problemi su široko rasprostranjeni u čitavom društvu. Nadicini snovi o boljem životu tamo negde u dalekom gradu, samo su njeni snovi o begu, jer realna slika i samog grada ne razlikuje se suštinski mnogo od njenog sela.
Tematika drame ostavlja utisak „back to the future”, jer, iako smeštena u osamdesete godine prošlog veka, ona je goruća tema današnjice. Samo treba pogledati brojke u izveštajima o femicidu danas. Međutim, ova drama nije svedena samo na tu temu već suptilno podvlači i mnoge druge zastrašujuće probleme koje kao društvo normalizujemo, a to su alkoholizam, pitanje prava radnika, kultura stalnog insistiranja na što više rada, rada do besvesti, pokopavanje svih stvarnih emocija u nama, strah i nasilje, mačoizacija muškaraca i konstruisana očekivanja od „pravog muškarca”. Sloboda je ogromna želja svih likova ove drame, ali malo ko od njih je i spreman da se za tu slobodu bori.
Foto: varazdinski.hr, banjaluka.net
