Sa predstavom „Tramvaj zvani želja” Tenesija Vilijamsa u adaptaciji Tijane Grumić, a u režiji Juga Đorđevića, u utorak, ansambl Narodnog pozorišta Sombor učestvovao je na 15. Festivalu pobednika festivala u Centru za kulturu i obrazovanje Rakovica.
Sama radnja je svedena na četiri lika, Blanš, njenu sestru Stelu, njenog muža Stenlija i njegovog prijatelja Miča, a ove dobro poznate likove igraju Ivana V. Jovanović, Ksenija Mitrović, Aleksandar Ristoski i Nemanja Bakić. Scenografkinja predstave je Andrea Rondović, kostimografkinja Velimirka Damjanović, dok je za muziku bila zadužena Julija Đorđević. Fokus same radnje leži na porodičnim i prijateljskim odnosima, a najveći utisak definitivno ostavlja lik Blanš i kulminacija njenog rastrzanog stanja.
Predstava počinje kačenjem plakata filma Tramvaj zvani želja (A streetcar Named Desire) Elije Kazana, dok se u pozadini prožima glas koji se čuje preko zvučnika i koji najavljuje dane u nedelji, što može označavati bezličnu rutinu svakodnevice mladog bračnog para. Smenjivanjem dana u nedelji prikazuje se monotonija Steline i Stenlijeve bračne svakodnevice koju ispunjavaju seksualni odnosi koji se odvijaju često i mehanički, bez strasti, gledanje televizora i spavanje. Tu rutinu narušava Blanš koja dolazi kod sestre kako bi pronašla utehu i pobegla iz surove, male sredine.
Na sceni možemo videti zgusnutu, tesnu, narandžastu sobu bez izlaza u kojoj deluje kao da su likovi zaglavljeni čak i kada nisu fizički prisutni na sceni. Ovakva inovativna i kreativna scenografija može označavati pokušaj da se prikaže nemogućnost da se izađe iz rutine sopstvenog života. Postavka se ne menja u toku izvedbe, a likovi su uvek prisutni na sceni što se može tumačiti kao simbolika večne zakopanosti i nemogućnosti da se išta promeni. Deluje kao da su likovi osuđeni jedni na druge, te da ne mogu pobeći iz surove realnosti u kojoj se nalaze.
Ivana V. Jovanović je ostavila najveći utisak na publiku svojim izvođenjem nesrećne Blanš Diboa koja sve vreme ispoljava simptome nervoze i anksioznosti neprekidnim šetkanjem kroz stan i učestalim promenama raspoloženja. Svoju prošlost i teskobe koje je progranjaju pokušava da zaboravi tako što traži utehu u alkoholu. Njena rastrzanost kulminira u drugom delu predstave kada se otkrivaju njene tajne. Ivana V. Jovanović je uspela da na izuzetan način prikaže ovu rastrzanost i raspad koji doživljava Blanš. Dok sa jedne strane vidimo Blanš, dinamičnu ženu, „bez dlake na jeziku, sa druge strane vidimo njenu sestru Stelu koju izvodi mlada glumica Ksenija Mitrović. Stela neprestano želi da uveri sebe, ali i sve oko sebe, da je sve u najboljem redu. Ona ne želi da se suoči sa istinom koja narušava „harmoniju” njenih odnosa sa bliskim ljudima - ne želi da se suoči sa istinom o sestrinom životu, o sudbini porodičnog imanja, niti sa činjenicom da živi u nezdravom i nesrećnom braku punom muževljeve grubosti. Pokušava da ostane pribrana, razume ljude oko sebe i njihove probleme i pretrpi čak i muževljevo nasilje. Deluje kao da se Blanš i Stenli bore za dominaciju nad Stelom. Blanš osuđuje Stenlija i grozi se njegovog primitivizima upoređujući ga sa životinjom. Međutim, do samog kraja ostaje prisutna neizvesnost - zašto Stenli osuđuje Blanš? Šta je to što nju prati iz prošlosti što on otkriva? Da li su glasine iz Lorela tačne?
Lik Stenlija Kovalskog igra mladi glumac Aleksandar Ristoski koji odstupa od uobičajene slike Stenlija - grubog, surovog tipa. U ovoj adaptaciji Stenli je mršaviji i fizički slabiji, ali itekako samouveren lik koji se razmeće verbalnim provokacijama koje kroz celu predstavu upućuje Blanš kako bi izvukao iz nje istinu o njenoj prošlosti u Lorelu i došao do odgovora na pitanje „šta je sa imanjem”. Ova adaptacija je istakla kao najznačajniju temu ovog komada neiskrenost, surovost i nasilje koje se odvija između likova. Međutim, samo nasilje se ne može videti na sceni, već se preko zvučnika mogu čuti odjeci svađa, udaraca i lomljenje stvari koji se ne odvijaju direktno na sceni.
Nasuprot grubom Stenliju Kovlaskom, nalazi se Mič kog izvodi glumac Nemanja Bakić. Mič je, za razliku od Stenlija, sramežljiv, nežan i brižljiv. On želi da pronađe ženu za brak kako bi usrećio majku na samrti. Deluje kao da pokušava da ublaži i smiri zahuktane situacije svojim prisustvom.
Kroz predstavu se ne pojašnjava zbog čega su određeni predmeti prisutni na sceni, zbog čega su određeni predmeti tu u vidu fotografija, kao na primer kauč ili Blanšine haljine. Jedini komadi nameštaja su televizor i ogromni frižider, kom likovi često pribegavaju kako bi se rashladili, uzeli piće, hranu, ali i neuobičajne predmete kojima inače nije mesto u frižideru. Iako ne postoji pojašnjenje za određena pitanja i nedoumice koja se prožimaju kroz celu izvedbu, ova adaptacija predstavlja izuzetno inovativan i kreativan pristup ovom klasičnom komadu. Ona prikazuje ambiciju dramatruškinje i režisera da osavremene jedan od najizvođenijih tekstova u istoriji američke drame. Kvalitetu ove predstave pak najviše doprinosi glumačko ostvarenje Ivane V. Jovanović koja se odlično pronašla u ulozi nesrećne Blanš.
