„Fali nam nešto ozbiljno da protrese planetu“

Branko Rosić

Branko Rosić

Zanimanje: Pisac, novinar

Mesto stanovanja: Beograd

Biografija:

Branko Rosić je svirao u pank bendu Urbana gerila i iza sebe ima 20 godina EXIT aktivizma, dok je trenutno glavni urednik publikacije istog festivala. Objavljivao je tekstove u časopisima Playboy, Elle, L’Europeo, Cosmopolitan, Max, National geographic, B92 online, Fame. Zamenik je glavnog urednika magazina  „Nedeljnik”. Sarađivao je u pisanju  „Leksikona Yu mitologije”, a 2015. godine je objavio svoju prvu knjigu  „A tako je dobro počelo”. Početkom ove godine objavio je drugi roman pod nazivom  „Za sutra najavljuju konačno razvedravanje”. Bivšem britanskom ministru i gradonačelniku Londona, Borisu Džonsonu, predstavljen je kao „panker sa maskom novinara”.

1. Kada si poslednji put bio u pozorištu?

Poslednji put sam bio na pretpremijeri predstave moje drugarice Biljane Srbljanović, „Vrat od stakla“, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.

2. Koju predstavu koju si pogledao u poslednje vreme preporučuješ?

Preporučujem upravo „Vrat od stakla“ u JDP-u i predstavu Fedora Šilija „Noćna straža” u Ateljeu 212.

3. Koliko često i sa kim najčešće ideš u pozorište?

Moram da kažem da ne idem često, jer mnogo više čitam knjige i gledam serije nego što idem u pozorište, ali generalno volim da odem. Najčešće idem sa ženom.

4. Ko ti je omiljeni glumac, glumica i reditelj?

Omiljeni glumac mi je Bojan Dimitrijević, a omiljene glumice su, od starije garde, Gorica Popović i Neda Arnerić, a od mlađih, Jelena Graovac i Sofija Juričanin. Omiljeni reditelji su mi Gorčin Stojanović i Jagoš Marković.

5. Koji je tvoj stav o društvenoj ulozi pozorišta u današnje vreme?

Kada se osvrnemo na prošlost i ulogu pozorišta, 70-ih smo imali Bitef kao fenomen koji je pokazivao da smo mi različiti od sveta. Modernizovao je društvo, donosio svež vazduh i na taj način se dešavala revolucija u pozorištu. Tada su Mira Trailović i Borka Pavićević, koja je nedavno preminula, kroz pozorište menjale sredinu i uvodile su promene u društvu. Na televiziji smo imali samo dva kanala, pa je bilo mnogo lakše i lepše gledati pozorište. Onda smo odjednom, krajem 80-ih, dobili politički teatar, koji je tad bio provokativan i zanimljiv ljudima, a nismo bili svesni da su kroz neke predstave možda najaviljivani događaji koji su usledili kasnije, počevši od rasta nacionalnizma.

U ovom trenutku, kada se osvrnem na predstave koje sam gledao u poslednje vreme, sve su bile izrazito društveno angažovane, što samo govori da su ’70 i ’80 duboki koren današnjeg teatra.

6. Tinejdžerski bend u kom si svirao zajedno sa Zoranom Kostićem Canetom, zvao se Punkreteni. Nakon dve nedelje, bend je promenio ime u Urbana gerila. Koliko današnjem vremenu nedostaju pank i rok?

Uvek se plašim da će mi reći: „Evo ga ovaj matori, sad će on reći da je u njegovo vreme bilo bolje”, ali sad živimo u instant vremenima, sve je postalo konzumerizam, bez velikih ideologija, bez ideja, sve je dostupno, informacije su na dohvat ruke, putovanja su jeftinija. Danas je ceo svet najercan da bude takav i onda izgleda kao da se pretvaramo u osobe koje samo tragaju za novim poslom, pantalonama, cipelama, destinacijama, a niko ne razmišlja o muzici, umetnosti, kulturi. Samim tim, mislim da fali nešto da protrese svet i stvarno ne znam kad će se to desiti. Mislim da su rokenrol i pank potrebni ovom vremenu, ali bojim se da je rokenrol doživeo sudbinu džeza, te da nema kapacitet da dovoljno protrese planetu.

7. Ti si zamenik glavnog urednika „Nedeljnika”, ali ujedno si i kolumnista u tom listu. Koliko je teško odupreti se medijskom mraku i ostati dosledan sebi?

Ostao sam dosledan sebi upravo zato što živim u mediju koji omogućava da to i ostanem. Ne radim ništa što ne želim i verujem da, čak i kada bi me zadesio taj medijski mrak, verovatno ne bih prešao preko nekih stvari i gotovo sam siguran da bih promenio profesiju. Mislim da negde imam i luksuz, jer sam napravio ime u prošlosti, pa onda teško da imam ponude da se preobratim.

8. Nakon knjige „A tako je dobro počeo”, ove godine objavio si knjigu „Za sutra najavljuju konačno razvedravanje”. U njoj pišeš o novinaru koji se suprotstavlja prvom čoveku u državi. Fabulu čini sloboda. Šta za Branka Rosića predstavlja sloboda?

Za mene je sloboda da isplaniraš vikend, a da ti ga niko ne pokvari.

9. Britanska kraljica Elizabeta II odlikovala te je Medaljom Britanske imperije (BEM) za izuzetan doprinos u promovisanju i unapređenju kulturnih veza između Velike Britanije i Srbije, a princ Čarls te je nazvao Princem. Šta te nagrade znače tebi lično, a šta one znače na kulturnom polju Srbije?

Za mene znači puno, jer sam ja odrastao na britanskoj kulturi. Da nije bilo nje, možda ja ne bih sedeo sa tobom i radio HuPikon. Sve je krenulo od britanske muzike koja me je opila, preko britanskih filmova i knjiga, dok sada imamo mnogo njihovih serija. I uvek kažem da nije bilo tog kulturnog temelja u meni, možda ne bih ni napisao knjigu u kojoj se pola radnje dešava u Britaniji. Ako sam dobio kraljičinu nagradu za jačanje kulturnih veza između Srbije i Britanije, mislim da možeš samo da pretpostaviš koliko taj orden znači Srbiji.

Branka Rosića u HuPikon upisala Katarina Đoković.

Foto: Vladimir Šporčić