„Vaspitana sam da je pozorište nešto intimno“

Jovana Gligorijević

Jovana Gligorijević

Zanimanje: Novinarka

Mesto stanovanja: Beograd

Biografija:

Jovana Gligorijević je novinarka rođena 1983. u Kragujevcu, na trajnom radu u Beogradu. Kao maturantkinja se zarekla da se nikada neće baviti novinarstvom, osim ako joj uspe da dođe u nedeljnik „Vreme“. Uspelo joj je godinu dana kasnije. Za dve godine moći će da kaže: „U Vremenu sam tačno pola života.“ Novinarka, feministkinja i od rođenja politička životinja. Seća se Osme sednice.

1. Kada si poslednji put bila u pozorištu?

Krajem leta. Ja sam ona najgadnija pozorišna publika. Npr. bukvalno bindžujem predstave, pa zaređaju tri loše, iznerviram se i po godinu dana ne uđem u pozorište. Moram da se autujem odmah na početku: imam nesreću da sam ćerka pozorišnog reditelja, pa znam da za pun utisak nije dovoljno odgledati predstavu jednom. Nekad prosto zabodeš loše veče, glumcima nije dan, ispadaju iz ritma. A nekad ista ta predstava koja ti je prvi put bila raspad – ispadne super. Ali nemam baš love da se vraćam sledeći put kad jednom vidim da je predstava raštimovana.

2. Koju predstavu preporučuješ od onih koje si pogledala u poslednje vreme?

„O Ribarima i Slobodi“ Minje Bogavac. Nikad pre nisam videla predstavu koja je za sve generacije. Mi koji znamo priču plačemo u mraku, a mlađi uče. I postavlja pitanje koja je svrha tvog života, zašto si se rodio, a to je danas jako važno.

3. Koliko često i sa kim najčešće ideš u pozorište?

Idem kampanjski i ne biram mnogo društvo. Koga uhvatim od prijatelja. Ali tek kad sam dobila ovo pitanje, ukapirala sam da u pozorište uvek idem sa jednom osobom, a u bioskop čoporativno. Vaspitana sam da je pozorište nešto intimno, verovatno zato.

4. Ko su ti omiljeni glumci/glumice i reditelji/rediteljke?

Na ovo ne smem da odgovorim, naljutiće mi se prijatelji. :)

5. Prema tvom mišljenju, koja je društvena uloga pozorišta u današnjem društvu?

Primećujem trend „drvlja i kamenja“ na angažovano pozorište. I ja sam protiv političkih pamfleta pod krinkom umetnosti, ali od pozorišta uvek očekujem umetničku hrabrost i drskost. Možda nisam prava osoba za ovo pitanje, jer bih ja samo išla i drmala i budila ljude iz čamotinje, ali volim predstave sa katarzičnim dejstvom.

Da li katarza dođe na polju svesti o svetu, društvu, porodičnim odnosima, manje mi je bitno. Samo da ne gledam stoti put kako neko postavlja Steriju ili Nušića, a ne daje novo, savremeno čitanje.

6. Koje je tvoje najranije sećanje na pozorište?

Joj! Prvo: još nespretno hodam, nema ko da me čuva, pa me ćale vodi na probu u pozorište koje se nekad zvalo Teatar „Joakim Vujić“ u Kragujevcu i na čije se novo ime nikad neću navići. Naknadno sam pitala oca koju je predstavu radio, dakle „Mrešćenje šarana“, a ja se od svega sećam samo glumca Mirka Babića kako nosi neki lavor po sceni.

Drugo: za predstavu „1918“, koju režira Saša Lukač, potrebna je devojčica koja će da statira. Imam 5 godina i moram da imam lokne. Pozorišni vlasuljar mi kovrdža kosu kolmajzom. To su dve šipke koje se greju na rešou. Pravi mi opekotine po čelu iz večeri u veče, u šminkernici u kojoj je sve zidove oblepio kalendarima sa golim ženama. Tad sam navukla traumu od njega, ali nisam se žalila ni na opekotine ni na gole žene. Posle sam još 4-5 puta statirala, jednom sam imala i malo teksta, a onda sam napunila 14 godina i zaključila da mi više nije zabavno.

7. Kako vidiš vezu između pozorišta i medija (danas i generalno)?

Pa prvo što mi pada na pamet je činjenica da ti ljudsku, pravu pozorišnu kritiku moraš lupom da tražiš po medijima. Svega dva ili tri medija imaju kritiku. Ali i te kritike uvek uzimam sa zrnom soli zbog klanovskih podela u kulturi. A te podele su takve i tolike da često uhvatim sebe kako mislim: „Bože, hvala ti što sam politička novinarka.“

8. Da imaš prilike da radiš u pozorištu, koji bi posao birala?

Bila bih sufler jer samo on sme da priča sve vreme predstave.

9. Misliš li da su pozicija reditelja i pozicija urednika slične i zašto?

Jesu, jer urednik radi sa novinarima, a reditelj sa glumcima. Svaki novinar se fokusira samo na svoj tekst, baš kao i glumac na ulogu. I reditelj i urednik moraju sve vreme da imaju u glavi širu sliku i ideju gde svi ti ljudi sa svojim pojedinačnim zadacima treba zajedno da stignu i naprave smislenu celinu.

Jovanu u HuPikon upisala:Emina Ignjatović