„Da televizija nije i dalje najmoćnija, ne bi se svi borili za kontrolu nad njom”

Rada Đurić

Rada Đurić

Zanimanje: Novinarka

Mesto stanovanja: Beograd

Biografija:

Studirala je novinarstvo na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Na RTS je došla 1993. godine i tu je i dalje, više od dve i po decenije kasnije. Godinama vodi i uređuje emisiju „Beogradska hronika”, u kojoj akcenat stavlja na obične ljude kao heroje svakodnevice. Rada Đurić važi za omiljeno TV lice i jedan je od onih novinara koji ne prihvataju polovične ili nedorečene odgovore. Njena harizma, direktnost i elokvencija izdvajaju je među novinarima, a kolege kažu da niko ne zna da se smeje kao Rada.

1. Kada ste poslednji put bili u pozorištu?

Pre dve nedelje.

2. Koju predstavu koju ste pogledali u poslednje vreme preporučujete?

Pozorište je za mene jedna vrsta terapije, i za one koji misle da znaju ko su i kakvi su, a pogotovo za one koji se nađu u dilemi. Tako gledajući, nema loše predstave. Toliko je likova da ćete se sigurno barem u jednom pronaći. Ono što je još važnije, biće to vaš izbor, a ne uloga koju vam je u realnom životu neko dodelio.

3. Koliko često i sa kim najčešće idete u pozorište?

Ne prečesto. Već godinama provodim deo godišnjeg odmora u pozorištu, a napravila sam i za ovu godinu svoj mali repertoar. Pripadam onoj publici koja na odlazak u pozorište i dalje gleda kao na posebnu priliku. Za pozorište se posebno spremam, imam i dalje određenu vrstu treme i ono divno osećanje iščekivanja i strahopoštovanja. Zato uvek idem u društvu ili partnera ili dragih prijatelja.

4. Omiljeni glumac/-ica, reditelj/-ka?

Nikad nisam umela da odgovorim na ovo pitanje, makar ne javno, iz više razloga: prvi je zato što predstavu gledam kao celinu, kolektivni posao; drugi (koji iz prvog logično proizilazi) je taj što je nemoguće izabrati jednog ili jednu. Ipak, jedno je sigurno – uvek dajem prednost domaćoj sceni.

5. Prema Vašem mišljenju, koja je društvena uloga pozorišta danas?

Želim da verujem da pozorište govori hrabrije, istinitije i neposrednije o problemima u društvu. Tim pre što je repertoar, ako je brižljivo odabran, u stvari i dugovečnija i doslednija poruka u odnosu na sve druge.

Ako se ima u vidu da nas pozorište povezuje i sa prošlošću i da gleda i u budućnost, ali baš u određenom, sadašnjem trenutku, onda onaj ko želi da čita i da čuje ima šta i da nauči. Često je istina o nama samima nepodnošljiva kada se saopšti nepozorišnim jezikom i zato je umetnost, a posebno pozorišna, veoma važna. Lakše nam je kada mislimo da se sve loše dešava drugima, ali nam je i podnošljivije kada nam ti drugi otkriju istinu o sebi samima. Zato i nije baš lako biti pozorišna publika. Verovatno je još teže onima koji su na sceni.

6. Mislite li da je u medijima danas dovoljno prostora posvećeno pozorištu i kulturi uopšte?

Nije. Ali to samo po sebi nije najveći problem. Ne može pozorište da promeni svet, ali ako ga ne gajite, ako mu ne dajete na značaju, postajete svesni saučesnik u gušenju bilo kakve ideje o različitosti. To onda vodi ka svim drugim gušenjima: slobode, takmičenja i napretka, u svakom (pa i najbanalnijem) smislu tih reči.

7. Sa razvojem novih vidova komunikacije uloga televizije kao medija se nesumnjivo menja. Čini li Vam se da je manje „moćna” u odnosu na 1993. kada ste počeli da radite?

Da nije i dalje najmoćnija, ne bi se svi borili za kontrolu nad njom. Ne znam da li je to dobra ili loša vest. Lično mislim da je njena uloga na našim prostorima ili precenjena ili potcenjena, u zavisnosti iz koje pozicije posmatramo. Nisam sklona da upoređujem svetske tokove sa domaćim okolnostima, tako da i dalje verujem više svom frižideru nego TV ekranu. Ipak, činjenice me demantuju. Kada u jednom društvu čovek postane najjeftinija roba, onda nema proizvoda koji ne može postati najskuplja reklama.

8. A kako stojimo sa slobodom medija u odnosu na taj period?

Stojimo, ako je to uspeh. Dakle, nismo pali, ali posrnuli jesmo. Ako mene pitate, bolje da padnemo nego da posrnemo. Jer to dok posrćemo, to je najgore stanje, slično tumaranju. Imate privid da ćete se nekako izvući. Sa druge strane, kad čovek padne i preživi, prvo što želi je da ustane, instinktivno.

9. Čini se da se danas novinarima sve više ostavlja samo uloga pukih prenosilaca informacija. Imaju li novinari odgovornost da utiču na kreiranje društvene svesti?

Doba romantizma je davno iza nas. Biće da su to novinari najkasnije shvatili. Mislim na one koji informaciju ne vide isključivo kao robu. Ako želite da uđete u borbu sa onima koji društvenu svest ili javni interes vide isključivo kao tržište (i to ono najjeftinije), a pri tome želite da pobedite, za to morate biti i spremniji i mudriji. A u ratu je, kažu, sve dozvoljeno. Zašto oni to koriste, a mi toga čak nismo ni svesni?

10. Već godinama u „Beogradskoj hronici” ukazujete na probleme građana i pomažete u njihovom rešavanju. U tom kontekstu, šta smatrate najvećim dosadašnjim uspehom?

Posle toliko godina, ono što sada vidim kao uspeh je sama činjenica da se ljudi ne predaju, da i dalje vide i traže svoja prava, i da nam još veruju. To je daleko od onoga za šta verujem da je uspeh, ali je blizu onoga za šta verujem da nije predaja. Drugim rečima, postoji mnogo ljudi kojima je „Hronika” olakšala život, čak i onih kojima je život postao bolji, ali je malo toga što je postalo sistemsko rešenje.

Radu u HuPikon upisala:Mila Jovanović