Marko Grabež: „Nismo generacija sklona nečinjenju”

Gledamo ga na mnogim pozorišnim scenama u Beogradu i slušamo na muzičkoj, gde svira sa svojim bendom KoiKoi. Krajem prošle godine oduševio nas je glavnom ulogom u predstavi „Čitač” u BDP-u, a televizijska publika imala je priliku da ga gleda u serijama „Senke nad Balkanom 2” i „Branio sam Mladu Bosnu”. Za Marka Grabeža kažu da je jedan od najtalentovanijih glumaca mlađe generacije, a sudeći po onome što smo imali do sada prlike da vidimo, ne greše. Nije nam bio potreban bolji povod da mu postavimo nekoliko pitanja o ulogama, pozorištu, muzici, generaciji i još ponečemu.

Do sada si ostvario brojne pozorišne uloge u JDP-u, Ateljeu 212, BDP-u... Kada bi morao da izabereš jednu svoju ulogu, koju bi igrao da kraja života, koja bi to uloga bila i zašto?

 Pored mnogih uloga koje su blie jako značajne i bitne za moj glumački i lični razvoj i pored velikog iskustva i znanja koje sam stekao pre svega u Ateljeu 212, u kojem sam ostvario najveći broj predstava, ali i drugim pozorištima, ovom prilikom izdvojio bih ulogu Zorke u predstavi „Ukalupljivanje”, po drami Strahinje Madžarevića, u režiji Maksima Miloševića. Ne bih mogao da kažem da imam posebnu konekciju toliko sa likom koji igram, koliko sa čitavim ansamblom, dramom i stilom predstave, sa kojim se iznova i iznova poigravamo. Zbog ogromnog prostora za improvizaciju, često ne znam u kom  pravcu će predstava otići i to me jako uzbuđuje i raduje. Te emocije su glavni pokretači i razlog za uživanje na sceni. Posebno sam ponosan na činjenicu da je ova predstava nastala kao studentska vežba treće godine režije, kada smo svi bili studenti. Ovu predstavu već pet godina igramo punom parom i pored verne, uvek imamo i novu publiku, uglavnom pomoću samostalnog PR-a. Možete da nas zapratite na Instagramu, mnogo „spamujemo” i često smo vrlo naporni. Voleo bih sve čitaoce da pozovem na humanitarno igranje koje će se održati u Teatru Vuk 8. februara u 19 h. 

Koja te replika iz predstave koju si igrao najbolje opisuje i zbog čega baš ta?

„Ja sam ekskluziva, kažu da sam mrak. Kao filmska diva, egomanijak”, iz predstave „To feel or not feel”, po tekstu Dimitrija Kokanova, a stihovi su iz pesme Slavice Ćukteraš. Čini mi se da su stihovi dovoljno udarni i konkretni, pa ne znam kako bih ovo dodatno pojasnio. :) 

„Kafu i cigarete” i „Čitača”, u kojima igraš možemo da pogledamo u čuvenim holivudskim filmskim verzijama. Da imaš vremeplov i možeš da biraš filmski klasik u kome bi voleo da igraš, koji bi to film bio?

Matrix trilogija i pozajmljivanje glasa za igricu GTA San Andreas. Posle toga bih mogao u penziju. 

Mihael u „Čitaču” krivi očevu generaciju zato što se nisu pobunili i učinili bilo šta da spreče zlodela u II svetskom ratu. Nismo baš u ratnom stanju, ali kako gledaš današnji trenutak, hoće li buduće generacije kriviti nas za nečinjenja?

Ne bih mogao da se složim sa idejom da smo generacija koja je sklona nečinjenju. Ako se osvrnemo na malo konkretnije probleme, doći ćemo do nekih vrlo značajnih inicijativa, kao što su Združena akcija „Krov nad glavom” i Solidarna kuhinja. Koliko je samo naroda konstantno čuvalo, branilo i odbranilo reke Stare planine od izgradnja mini-hidroelektrana. Pored toga, odličan pokazatelj je i broj ljudi, evidentno različitih uverenja, koji je zajedno letos izašao na ulice da izrazi nezadovoljstvo zbog izuzetno represivnih mera i pored rizika od pandemije. Dužnost i želja mi je i da napomenem ogromnu hrabrost mojih koleginica, koje su izašle u javnost i iznele stravične činjenice o seksualnom zlostavljanju. Mislim da ne bi bilo fer prema svim tim ljudima imati stav da nam je generacija inertna i da se ništa ne čini. Mislim da samo očekujemo uvek instant promene, a to je nažalost jako teško. 

Jednom prilikom si izjavio da ukoliko glumac vredi, sigurno će isplivati na televiziju i film. Nije li to malo okrutan stav prema pozorištu?

Ovako kad se izvadi iz konteksta, stvarno može da zvuči okrutno, ali mi namera nije bila da time umanjim značaj pozorišta, već naprotiv. Neko ko gradi svoju karijeru u pozorištu i razvija se iz procesa u proces, stekne legitimitet među pozorišnim krugovima, ali možda tek nakon neke snimljene serije dobije veće priznanje u široj javnosti. Mislim da to u velikoj meri ima veze sa protokom novca u filmskom i manjkom novca u pozorišnom svetu, kao i sa potrebama i navikama publike, na čijem razvoju je posebno važno raditi kada je pozorište u pitanju.  

Kao glumac si izložen očima javnosti i ne kriješ da ti to nije najomiljeniji deo posla. Šta je ono što ti najteže pada u ovom kontekstu? 

Mislim da je samo mnogo lakše nositi se sa javnošću kada si stabilniji i zreliji. Ja sam osećao da mi to nije prijalo i da mi stvara anksioznost svaki put kada vidim kamere na konferenciji za novinare ili premijeri. U pitanju je stvar koja mora da se prevaziđe. Mislim da niko ne uživa zapravo u tome. Samo ljudi nađu način kako s tim da se nose. Gledaju na to sa mnogo manje opterećenja jer je i to deo posla. Radim na tome i ja. Jasno mi je da je paradoksalno dramiti nad takvim problemom. Sam sam birao posao kojim ću da se bavim. A opet nije kao da radim u rudniku, pa da imam pravo da se žalim na bilo koji način. Lep je posao kojim se bavim i izbegavam da koristim medijski prostor za žaljenje, jer po količini medijskog prostora koji mi glumci dobijamo, nekad se stiče utisak da je nama najgore. 

Imaš status slobodnog umetnika, mada si  angažovan u mnogim pozorištima. U kojoj meri kao mlad umetnik osećaš sistemsku podršku, na prvom mestu kolega iz branše, a onda i nadležnih i institucija?

Postoje inicijative unutar naše profesije, koje pokreću pojedinci kako bismo zajedno rešili nedostatke trenutnog sistema koji definiše pravila unutar pozorišne i filmske industrije. Takvim inicijativama se uvek priključujem. Takođe, član sam Udruženja dramskih umetnika Srbije, ali moram da priznam da dosada nisam uzimao aktivnog učešća u radu organizacije. Verujem da su ovakva udruženja od ogromnog značaja za svaku umetničku profesiju. Ali, imam utisak da se negde generacijski još uvek nismo sakupili i shvatili značaj kolektiva i zajedničkih odluka zarad poboljšanja profesije. S druge strane, verujem da i Udruženje treba da posveti posebnu pažnju mlađim članovima i njihovom uključivanju, ne samo kroz pasivno članstvo. Iz svog iskustva, mogu da kažem da bi mi značilo da se bolje upoznam sa radom Udruženja, nadležnostima udruženja i pravima i obavezama članova, na način koji je blizak i razumljiv mladim profesionalcima.  

S obzirom da osim glume sviraš i u bendu KoiKoi, da li bi na neki način voleo da spojiš na sceni svoja dva talenta?

 Da, voleo bih. KoiKoi se na samom početku već trudio da dosta ekperimentiše i traga za zvukom, tako da smo već u prvim koracima gledali da izađemo iz klasičnog okvira rok svirki. Prvi nastup koji smo imali bio je u dvorcu Edjseg u okviru izložbe „Bio je krevet”, vizuelnih umetnica Marine Stojković i Ivane Kekić. Svirali smo bez konkretnog repertoara, oslanjali smo se na improvizaciju. U svom izvođenju služili smo se poezijom koju su autorke pisale o izložbi i od delova tog teksta stvarali pesme. 

Na glumačkom planu prvo spajanje sam napravio za svoj master rad na fakultetu, „To feel or not to feel”. Kombinovao sam zvuke gitare i gitarskih pedala, kao i „loopovanje” glasa sa tradicionalnim glumačkim izrazom i savremenim pokretom. Sigurno cu ići u tom pravcu i u narednim samostalnim projektima, jer smatram da su ta dva zanimanja kojim se bavim vrlo bliska i zapravo pod istim krovom. Ja sam izvođač i na glumačkoj bini, kao i na muzičkoj. Iako se iza muzike koju sviram i pevam ne krije nijedan lik, opet sam i tu neko ko stoji na bini i prenosi ljudima emociju i neki svoj svet. Nikad ne bih voleo da pred ljudima stojim kao ja ja, privatno. Postoji razlika između prisutnosti i privatnosti na sceni. Privatnost na sceni nije uzbudljiva. 

Koja pesma opisuje 2020. godinu?

Repetitor - Danima 

 A koju bi pesmu posvetio domaćoj pozorišnoj sceni? 

 Nipsey Hussle - Hustle and motivate

Foto: Dragan Mujan (Nova.rs), Dragana Udovičić (Bdp.rs), Bojana Janjić