„Ako televizija na bilo koji način promoviše dobrotu onda je učinila veliki posao”

1. Kada ste poslednji put bili u pozorištu?

Pred kraj sezone. U pozorište idem redovno i tome su nas učili profesori na Fakultetu dramskih umetnosti na odseku Dramaturgija, tako da nam je pozorište ušlo u krv kao deo nastavnog procesa. Moji profesori su bili Jovan Vava Hristić, Duško Kovačević, Žika Pavlović – plejada velikih umova i važnih ljudi koji su se pokazali i dokazali i kao scenaristi, dramski pisci i kritičari. Mislim da je to zlatna škola dramaturgije i zlatno vreme.

2. Koju predstavu koju ste pogledali u poslednje vreme preporučujete?

„Akademiju smeha” u Ateljeu 212 u režiji Milice Kralj. Milica je fantastična rediteljka koja pažljivo misli o onom što radi. Kod nje posebno poštujem to što fantastično radi sa glumcima i vidi se njena posvećenost i ljubav koju je verovatno nasledila od tate Petra Kralja. Osećanje da od glumca izvučeš najviše i najbolje u trenutku kad mu se stvarno posvetiš. Tu duodramu briljantno igraju Uroš Jakovljević i Goran Jevtić i ne zna se ko je bolji. Pritom pričaju o cenzuri u pozorištu, tako da je višestruko zanimljivo.

Goran Jevtić je odličan i u Narodnom pozorištu u predstavi „Mileva Ajnštajn” sa Dubravkom Glid. Igraju priču koja je vešto upakovana i nije neophodno da postoji ansambl sa mnogo izvođača da bi predstava bila fantastična. Čak mislim da je veće umeće i teže držati pažnju u jednoj duodrami ili monodrami, ali to zavisi od teksta i od toga kakav je bio timski rad. Baš kao i televizija, i pozoriše ne zavisi od jednog čoveka nego je pitanje u kakvoj atmosferi nastaje jedno umetničko delo.

Preporučujem i „Demokratiju”, Beogradskog dramskog pozorišta jer mislim da je najbolja poruka koja u ovom trenutku dolazi iz pozorišta. Iz potpuno drugog žanra „Dolce Vittu” u Madlenijanumu, reditelja Juga Đorđevića. To je hrabar iskorak u nešto što ima melodramske aspekte i govori o ozbiljnoj priči o senilnosti i starenju ali je ispričano fantastičnim emotivnim jezikom koji ne sklizne u patetiku.

3. Koliko često i sa kim idete u pozorište?

Imam razne drugare za pozorište, a ponekad idem i sama. Uvek se pripremim pre nego što uđem u salu. Znam šta idem da gledam, ko je autorski tim, ali moram da se naštelujem kao pred neki veliki događaj koji mi znači. Često idem i sa starijom i mlađom ćerkom. One su fantastični sagovornici na temu pozorišta i od onih divnih su što ćute u toku predstave, ne mogu da podnesem komentarisanje. Nekad mi treba i 10 minuta da se saberem kad se predstava završi. Idem i sa drugaricom koja je kardiolog, a koja obožava pozorište. Različite su osobe s kojima idem, ali svi imaju istu vrstu poštovanja prema tom činu.

Postoje pozorišne predstave koje sam gledala više puta i svaki put je bilo drugačije. „Radovan III” o kome se i dan-danas priča sam gledala dva ili tri puta kao srednjoškolka u Ateljeu 212. Nisu ljudi koji su zaljubljenici u pozorište za džabe išli da gledaju koju će novu foru da izvali Zoki Radmilović. Išli su zato što se ta predstava menjala i oni su rasli i menjali se zajedno sa njom. Veličanstvena je situacija da glumci izađu kao da im je to radni zadatak, ali ne rade u maniru najružnijeg novog glagola u srpskom jeziku „odraditi”. Oni svoje glumačke poslove ne odrađuju, ne otaljavaju, već izađu i pred vama prospu emocije. Meni je to neverovatno uzbudljivo svaki put.

4. Ko Vam je omiljeni pozorišni glumac/glumica, reditelj/rediteljka?

To mi je mnogo teško da odlučim jer sam imala prilike da vidim proces iza scene koji je potpuno genijalan zato što zapravo vidite koja je to muka. Uvek mi je žao kad dođemo do statistike koliko procenata našeg naroda odlazi u pozorište i to je tri posto ljudi koji se stalno vrti u krug. Uvek se setim, snimala sam emisiju u Ateljeu 212 nekoliko godina posle bombardovanja i glumci su se sa nekom radošću sećali koliko su pozorišta bila puna za vreme bombardovanja. Tad je bila akcija besplatnih pozorišnih predstava po podne. Redovi su bili nepregledni za te karte i ljudi su tada očigledno pokazali da pozorište pruža utehu, beg od stvarnosti koja je u tom trenutku užasna, način da se premosti nešto što je teško, i osećaj jedinstva unutar sale u kojoj se ljudi znaju i prepoznaju po tome što vole pozorišne predstave.

5. Kakav je Vaš stav o društvenoj ulozi pozorišta u današnje vreme?

Mislim da je pozorište na margini. Volela bih da viđam političare u pozorištu, a ne viđam. Viđala sam ih na nekim premijerama, ali ako je bila pauza najčešće su izlazili. To je znak istrajnosti koliko volite pozorište. Nikad nisam izašla pre kraja predstave, kao što nikada nisam ostavila nepročitanu knjigu do kraja. Ponašam se kao užasno stroga žena kad vidim da neko gleda mobilni telefon u toku predstave ili ne daj Bože da nekom zazvoni. Ti ljudi nisu dostojni da glumci kidaju emocije pred njima i prosipaju poslednje atome snage.

Najčarobnija situacija kojoj sam prisustvovala bila je Mina Lazarević u „Čorbi od kanarinca” sa Bandovićem, kada je ženi zazvonio telefon, koja je podigla slušalicu i javila se. Cela sala je ućutala i čuli smo ženu koja kaže: „Halo, ne mogu baš sad sam u pozorištu”, a Mina je prišla proscenijumu i rekla: „Izvinite, je l’ za mene?”. Čini mi se da je to pravi način, da morate nekoga da postidite pred punom salom da bi naučio šta je pristojno a šta ne ako nije naučio na vreme.

Odnos društva minimalnim ulaganjem u kulturu i nedovoljnom promocijom predstava je pokazatelj toga šta i kako. S druge strane, imate prave zaljubljenike u pozorište i kad pomislim kako su neki glumci poginuli za ono što rade isplati se za tri posto populacije koja će doći to da vidi. Tome su me naučili Slobodanka Caca Aleksić i Branko Kockica koji su u jednom trenutku, razočarani u pozorište za odrasle, digli ruke i napravili dečje pozorište „Puž”. Oni nisu podilazili publici i pravili su predstave koje su podjednako zanimljive i roditeljima i deci. Cacina teorija je bila da je greška što ne formiramo dečju publiku u publiku za odrasle, nego deca dolaze u pozorište samo da dobiju paketiće od Deda Mraza. Mora da se nađe nekakav recept koji će negovati malu publiku da raste u velike pozorišne zaljubljenike. Treba razgovarati sa decom nakon predstave šta su videli, šta su osetili, da li je ta pozorišna predstava ispunila misiju pozorišta, pa i umetnosti uopšte, da iz pozorišne sale izađeš kao drugačiji čovek.

6. Nemoguće je nabrojati sve goste koji su se našli u Vašoj autorskoj emisiji „TV lica... Kao sav normalan svet”. Šta se zapravo danas podrazumeva pod ‘normalnim’?

Normalno žive ovi ljudi koji su gosti u emisiji. Sad kad je bilo 20 godina, jedva sam shvatila jer znam prema ćerki koja je rođena 2001. godine, a ja sam 2002. počela da radim. Kako mi raste dete tako vidim kako mi rastu emisije i stigli smo do nekog broja od osam stotina, što je stvarno zabavno. Od tog broja mogu da kažem da su svi pokazali da žive kao normalan svet. U našoj zemlji postoji mnogo divnih ljudi koji svoj posao rade vrhunski, a doživljavaju ga kao bilo koji drugi samo što je njihov javni i od toga ne prave estradu, što je preduslov da su uprkos svemu ostali kao sav normalan svet.

Milena Dravić mi je ostala u pamćenju kao potpuno posebna ličnost koja je bila zaprepašćena u šminkernici Zvezdara teatra kad sam je pitala za neku tajnu humanitarnu akciju koju su pravili Gaga Nikolić i ona da pomognu jednom momku da operiše oči. Kad sam je pitala da li zna da li je on dobro i kako je prošla operacija ona se toliko postidela i rekla: „Ali taj naš posao je trebalo da ostane tajna, mi nikad nismo želeli da u medijima stičemo poene tako što smo nekome pomogli”. Svi ti ljudi koje imamo sreće da gledamo u pozorištu ili na filmu ili čije knjige čitamo su odabir stvarno u skladu sa emisijom. Zato se u emisiji nikad neće videti estradne zvezde.

Ima mnogo sveta koji je postao uslovno rečeno nevidljiv, zbog toga što su agresivni vidljivi upravo ti koji spuštaju moralne ili etičke granice. Imam sreću da u 42 minuta plasiram nekog za koga mi se čini da neguje prave vrednosti. Najviše volim kad neko počne da se pojavljuje u različitim medijima jer su ga ljudi prepoznali kao nekog ko bi trebalo da ima prostora. Kao što se pozorište bori za nekakve vrline, tako televizija ne sme da bude puka zabava nego mora da demonstrira dobrotu, a ne da idete u suprotnosti i da amnestirate nečiju glupost i neobrazovanost.

7. Emisije se od 2007. godine čuvaju u Jugoslovenskoj kinoteci kao, za sada, jedini TV serijal u ovoj arhivi. Šta to Vama znači, a šta će to predstavljati nekim budućim generacijama?

Znači mi kao da sam orden dobila zato što mislim da je Kinoteka mnogo važna ustanova. U vreme dok je moja generacija stasavala na FDU mi smo čak i rođendan slavili tamo i gledali po nekoliko projekcija. Kinoteka mi je ostala kao potpuno čarobno mesto, čak i to ime „Jugoslovenska” se ne menja zato što ona objedinjuje vrednosti koje su umetničke i pokazuje da stvari mogu da traju. Kad me Rale Zelenović pozvao da pita da li bih pristala da emisija bude u Kinoteci bila mi je velika čast da će nešto ostati kao trajna vrednost i priznanje.

S druge strane, postoji osećanje da neki ljudi neće biti zaboravljeni. Velika je stvar da možete da gledate Batu Živojinovića, a da u Kinoteci pronađete zapis o tome šta je govorio, mislio, kako je vaspitavao svoju decu, kako je igrao prve uloge, čega se najrađe seća iz karijere. To upotpunjuje sliku i zapis o tome kako su ljudi u to vreme živeli i kako su uprkos svemu ostali kao sav normalan svet i kako su delili sve nedaće koje su se dešavale u ovoj zemlji i živeli potpuno istim životom kao što je živela njihova publika, samo što se njihov život razlikovao po tome što je bio javno vidljiv.

8. U više navrata ste spominjali da Vam je intervju najzanimljivija forma rada u novinarstvu. Intervju kao takav implicira neki dijalog, a na koji način i zbog čega je bitno da usavršimo i posedujemo umeće slušanja?

Lepo pitanje. Ako smo nešto zaboravili u životu, zaboravili smo da slušamo jedni druge. Mislim da u „Beleškama jedne Ane”, Mome Kapora piše da kad te neko sretne i pita te kako si ti napraviš test i kažeš grozno sam i ne ide mi ništa i proveriš koliko će ljudi zastati da te čuje. U vreme kada sam bila tinejdžerka to je izgledalo kao vic, a sada to izgleda kao svakodnevica zato što ovo instant ispitivanje bi imalo poražavajuće rezultate. Intervju zavisi od toga kakav ste slušalac, koliko ste dobronamerni, koliko ste pripremili i od toga kakve su vaša htenja i koliko ste se posvetili toj osobi koja vam je sagovornik. Kad mi kažu kako sam otvorila Vedranu Rudan osećam se kao da sam otvarala konzervu sa sardinama a ne razgovarala sa ženom koja ima šta da kaže.

Posvećeno razgovaram sa svakim s kim razmenim i deset rečenica zato što je to pitanje istinskog zanimanja za čoveka s kojim pričate. Sramota je ne znati ko vam je sagovornik. Sećam se da je Raheli Ferari na proslavi 40 godina bavljenja glumom u jednoj živoj emisiji voditelj rekao: „Šta ste vi po zanimanju?”, a ona je tu došla zato što su je pozvali zbog jubileja. Od tada se nikada više nije pojavljivala na televiziji. Imala sam to zadovoljstvo da je pristala, ali mi je Mića Tomić rekao da ako nešto ne budem znala o njoj ona će ustati i izaći iz studija. Dva dana sam provela u Pozorišnom muzeju gde je zaveštala svoj dnevnik. Divni ljudi tamo su mi kuvali kafu po ceo dan dok sam hvatala beleške i tad naučila kakva je uvreda za nekog kad ga posle 40 godina bavljenja nekim poslom pitate šta je po zanimanju. Intervju podrazumeva mnogo aspekata, deo toga je talenat, ali deo toga je i rad. Kad ukrstite ta dva onda dobijete ispunjenje zadovoljstva kad razgovarate s nekim i kad vidite da vam se taj neko apsolutno prepustio, a ne otvorio, i da vam je dao svoje poverenje da pitate čak i stvari koje drugi nisu pitali.

Još jedna stvar je presudna za intervju, a to je osećanje mere. Moj divni profesor Jovan Vava Hristić je na drugoj godini predavao Aristotelovu poetiku i on je svakog dana govorio da je mera vrlina čoveka. Imaš 19 godina i do svega ti je samo ti nije do mere. Onda vremenom shvatiš da je mera jedinica za sve. Mera u ljubavi, piću, pristojnosti, načinu komunikacije i svemu. Intervju postaje senzacionalistička kategorija u kojoj je važno da nekome kopaš po rani koja krvari da bi ti dobio nešto. Zapravo ne dobijaš ništa.

9. Objavili ste dve drame: „Krivo srastanje” i „Poslednji sunčani dan”. Jeste li razmišljali i da li je ikada bila u planu njihova pozorišna inscenacija?

„Poslednji sunčani dan” je izvođen na sceni pozorišta „Duško Radović” i izgledao je vizionarski jezivo pošto je izvođen uoči rata. Dramski tekst koji počinje Letom štuka i bacanjem bombi, a tih dana čujete kako je počeo raspad zemlje. Rade Marković je igrao glavnu ulogu i kad je bila premijera predstava je izgledala strašno zlotvorno, jer u vreme kad je pisana nije ništa mirisalo na barut i nije izgledalo kao da će nešto dramatično da se desi. Ta predstava je neko pozdravljanje od mog pisanja jer posle toga nikome nisam ni slala ni dala ono što sam pisala, već sam pisala samo za svoju dušu. To mi je ostavilo mučan, gorak ukus u ustima da sam napisala nešto što se desilo u praskozorje raspada zemlje, rata, pucanja. To je bio moj diplomski rad 1989. a izvođenje je bilo 1992. Između toga niko nije ni naslutio šta će se desiti.  

„Krivo srastanje” je o Džoniju Štuliću i o ljudima koji su emigrirali iz Jugoslavije u neku zemlju. Govori o već formiranim ljudima koji su se primili na toj novoj teritoriji i da je jako teško da biljka poraste ako već ima formiran koren koji je iščupan. S tom jednočinkom sam prošla konkurs za mlade dramske pisce u Sidneju u Australiji i tamo sam provela tri čarobne nedelje.

10. TV predstavlja ‘pogled u svet’, a Vaša emisija je primer da gledalac voli dobar uzor. Šta je fundamentalno za neki medijski sadržaj – način na koji je on kreiran i plasiran ili selekcija i preference konzumenata tog sadržaja?

Mislim da konzumetni mogu da selektuju samo ono što im je ponuđeno. Ako im se ponudi sadržaj koji je dobar, svrsishodan i motivacioni oni će gledati to. Televizija je nekad bila stvarno plemenita i imala je neku svoju misiju koju je ispunjavala na najbolji mogući način. Dobar primer za to je Dragan Babić, moj novinarski uzor. Kad sam bila kod studenata novinarstva na Fakultetu političkih nauka insistirala sam na tome da stvari ne počinju od nas. Morate imati nekog ko vam je uzor i vaš rad se nastavlja na nečijem radu.

Jedan od intervjua koji najlepše i vrhunski oslikava televiziju jeste kada Dragan Babić odlazi u Dom za napuštenu decu, razgovara s jednim dečakom koji ima šest godina i ne razgovara s njim s onim predubeđenjem kako obično svi razgovaraju s decom nego ga pita: „Kako život?”, a on mu kaže: „Pa ide” a Dragan njemu: „Pa šta želiš od života?” a klinac odgovara: „Da porastem, da mi porastu brkovi, da se oženim, da imam troje dece i nijedno da me ne ostavi”.

To je primereno ponašanje prema nekome ko bez obzira na to što je dete odgovara kao zreo čovek koji je već svašta prevalio u životu za svoje sitne godine, a s druge strane je emitovano na televiziji. Može da pobudi apsolutnu empatiju u svakom ko gleda. Ako televizija plasira sadržaj koji će ljude učiniti emotivno osetljivim, koji će pokazati potrebu da nekom pomognu ili na bilo koji način promovisati dobrotu onda je ona zapravo učinila veliki posao.

Tanju u HuPikon upisala Aleksandra Nikodijević

Foto: Zoran Škrbić