„Umetnost nije nešto što može da sačeka“

Vasil Hadžimanov

Vasil Hadžimanov

Zanimanje: Kompozitor, pijanista

Mesto stanovanja: Beograd

Biografija:

Vasilovi roditelji, Zafir Hadžimanov i Senka Veletanlić, kao i tetka Bisera Veletanlić su poznati jugoslovenski muzičari. Njegovo klasično muzičko obrazovanje počelo je kada je imao 5 godina. Završio je srednju muzičku školu „Stevan Mokranjac“ u Beogradu. Muzičko školovanje nastavio je kao stipendista Berkli koledža u Bostonu, gde je i diplomirao na odseku za klavir 1995. godine. Nakon diplomiranja, provodi godinu dana u Njujorku. U Srbiju se vraća 1996. godine i osniva „Vasil Hadžimanov bend“, sa kojim je do danas snimio šest albuma. Tri sezone je vodio emisiju na Radio – televiziji Vojvodine „M-lab“, u kojoj je publika imala prilike da vidi formu javnog časa i koncerta. U emisiji su učestvovali umetnici iz Srbije, Makedonije, Mađarske, Francuske i SAD. Vasil je komponovao muziku za mnoge filmove i TV serije, od kojih su neki: „Kad porastem biću kengur“, „Otvorena vrata“, „Sestre“, „Košarkaši“ i druge.

1. Kada si poslednji put bio u pozorištu?

Odavno. Pre, otprilike, 5 meseci u Zvezdara teatru sam bio na predstavi “Voz”, u kojoj glume Voja Brajivić i Sergej Trifunović.

2. Koju predstavu si u poslednje vreme odgledao da je preporučuješ?

Eto, baš „Voz“ bih najtoplije preporučio svima! Najjednostavnija forma sa samo dva glumca, bez maltene ikakve scenografije. Međutim, bez obzira na taj minimalizam, tekst je sjajno napisan, koji tako dobro i autentično izvode Voja i Sergej. Jednostavno, ne možete ostati ravnodušni posle tako dobre predstave.

3. Koliko često i sa kim najčešće ideš u pozorište?

Uglavnom idem sa familijom i prijateljima. Na žalost, ne idem dovoljno često.

4. Ko ti je omiljeni pozorišni glumac? Glumica? Reditelj?

Omiljeni glumac je Nebojša Glogovac, glumica Mirjana Karanović, dok mi je Slobodan Umkovski omiljeni reditelj.

5. Koji je tvoj stav o društvenoj ulozi pozorišta u današnje vreme?

Stav je isti kao i prema umetničkoj muzici ili bilo kojoj grani iskrene, istinske umetnosti. Uloga je krucijalna i neophodna za promenu svesti našeg ili bilo kog drugog društva i formiranja jednog potpuno drugačijeg stava prema svemu što čini naš život.

6. Potičeš iz porodice vrsnih umetnika. U kojoj meri misliš da je vaspitanje kroz umetnost delotvornije od tradicionalnih metoda vaspitanja?

Osnovna greška današnjeg sistema vrednosti, a i obrazovanja, je da je umetnost nešto što može da sačeka, nešto što nikad nije na listi prioriteta. Ne mogu dovoljno rečima da naglasim koliko je takav pristup pogrešan. Pouzdano znam, a i naučno je dokazano, da su deca koja su od najranijih dana uključena u neku umetničku aktivnost, posebno sviranje i pevanje muzike, inteligentnija od svojih vršnjaka koji nemaju kontakt sa tim aktivnostima

Pored toga, umetnost nam na jedan potpuno svojstven i drugačiji način priča o životu. O ljubavi, mukama, iskušenjima, humoru, i još mnogo čemu. Kroz umetnost život sagledavamo iz najrazličitijih uglova i učimo se bitnim lekcijama koje bismo inače teže prihvatili, a samim tim teže i menjali  ono sto je loše kod nas samih. Možda jedino kroz umetnost i ljubav dotaknemo i ono neobjašnjivo, kosmičko, božansko, i možda jedino tada dobijemo konačno i odgovor na pitanje šta smo, šta ovde tražimo i čemu sve ovo što nazivamo životom.

7. Studije komponovanja i produkcije muzike završio u Bostonu, a potom si još dve godine proveo u Bostonu i Njujorku, sarađujući sa svetski poznatim muzičarima. Koja je osnovna razlika između rada u Americi i rada na našim prostorima? Koliko je tebi samom bilo teško da se privikneš prvo na američki mentalitet, a potom i na naš, balkanski?

Na američki mentalitet se nikad nisam ni navikao. Zato sam posle 5 godina dojurio nazad na ovaj teren, koji bolje poznajem, iako mnogo toga od tog mentaliteta nikad nisam, niti ću razumeti i prihvatiti. Osnovna razlika je ona najbitnija razlika, a to je da tamo, uprkos svim teškoćama kojih je pregršt,  ukoliko vredno i predano radiš to što želiš da radiš, jednog dana će te stići i zasluge za to. Kod nas je suprotno. Ne ceni se kreativnost, trud, posvećenost i pošten rad, već sposobnost da na lak, ali pogrešan način, dođeš do pozicije koja nešto znači. Kad jednom ugrabiš tu poziciju, onda okreneš važnometar na 11 i po ceo dan se praviš važan, iako blage veze nemaš šta radiš ili čemu služiš.

8. Tvoj dugogodišnji rad se bazira na džez muzici sa elementima drugih pravaca. Na današnjim prostorima, koliko je zahtevno ostati dosledan i veran svojoj ideji sa kojom si krenuo da se baviš muzikom?

Po meni uvek ce biti važno da ostaneš dosledan onome što te ispunjava i onome što te čini sretnim. Kako ćeš u tome uspeti je umetnost za sebe.

Improvizuješ na svakom koraku, ali kad je cilj jasan, sve je jasno i zaista nema te prepreke koju ne možeš savladati.

9. Sva izdanja tvoje grupe, Vasil Hadžimanov benda, proglašena su delima od velikog nacionalnog značaja za Srbiju. Da li muzika, kao i sama umetnost, može da doprinese kolektivnoj promeni svesti i dela ljudi? Na koji način?

Pričao sam o tome u prethodnim odgovorima. Naravno da može. Koliko samo imamo primera gde su ljudi zbog jedne pesme, filma, knjige ili predstave potpuno izmenili svoj stav prema nekim životnim pitanjima. Koliko puta mi se samo desilo da delim scenu sa muzicarima koji bi, po nekim tamo pravilima, trebali biti najljuci neprijatelji, a upravo preko muzike su postali najbolji prijatelji. Muzika zapravo skida sve maske i predrasude i niko ne može ostati ravnodušan kada ga dotakne čudo zvano muzika.

10. Od svoje 15. godine baviš se muzikom. Nakon 30 godina rada, imao si prilike da se sustretneš sa mnogim događajima i ljudima, komponovao si muziku za filmove, domaće serije i reklame, takođe, komponovao si i aranžirao pesmu povodom 70. rođendana Ujedinjenih nacija, vodio si i osmišljavao svoju emisiju, čak si uspeo da budeš i pedagog. Koliko je umetnost u Srbiji, kao takva, spremna da uzvrati nekome ko želi da se bavi njom dugi niz godina?

Ja živim jednim skromnim, ali zaista ispunjenim životom. Imam dovoljno za porodicu i normalan život i ništa više mi finansijki nije potrebno. Zapravo, najveća nagrada, u celoj toj priči ostajanja dosledan sebi i onome što voliš, je upravo to što svo svoje vreme trošiš upravo na ono što ti je najvrednije, i ne zamajavaš svoju glavu i dušu temama koje su davno prevaziđene. Zar zaista treba još nešto tražiti od života? Zar to nije nešto najvrednije što ti umetnost pruža?

Vasila u HuPikon upisala: Katarina Đoković

Foto: N1