Andraš Urban: "Svaki festival mora imati svoj duh"


dec 2018.

Andraš Urban je rođen u Senti i kao sedamnaestogodišnjak formirao je pozorišnu trupu “AIOWA” koja pozorište tretira kao specifičnu, ali ipak sveumetničku i ideološku akciju. Studirao je filmsku i pozorišnu režiju na novosadskoj Akademiji umetnosti, ali je sredinom devedesetih napustio studije, na koje se vratio nakon petogodišnje pauze, 2000. godine. Pri završetku fakulteta, počinje da režira u pozorištu „Deže Kostolanji“ u kojem i postaje direktor. Osnivač je internacionalnog pozorišnog festivala Desiré Central Station.

Desiré Central Station je regionalni i međunarodni festival savremenog teatra koji organizuje Pozorište “Deže Kostolanji” u Subotici. Ove jubilarne godine, publika je imala prilike da u toku 9 dana pogleda čak 19 predstava iz osam država. U okviru Desiré Akademije, odnosno pratećeg programa festivala, predstavljene su dve filmske projekcije iz regiona, održani su razgovori sa rediteljima i koreografima, a fotografije Edvarda Molnara, koji je čulo vida ovog festivala od samog njegovog osnivanja, postavljene su u Savremenoj galeriji u Subotici.

Desiré central station festival se odrava već deset godina. Kada napravite retrospektivu, koliko ste zadovoljni razvojom samog festivala?

Komplikovano je govoriti o rastu, jer je Desiré već sa svojim prvim izdanjem postigao ono što je i danas. Naravno, neki ljudi su se promenili u organizaciji i sličnim sferama, ali ono jezgro ljudi koji to rade su uvek iste osobe. Sigurno možemo govoriti o razvoju kada ljudi iz organizacije, finansija, pa čak i mi sami vremenom dođemo do iskustva kako se obavljaju poslovi i kako da što bolje približimo festival ljudima. Takođe, i publika uči zajedno sa nama. I drago nam je što rejting festivala raste iz godine u godinu.

Festival se bavi modernim, alternativnim i eksperimentalnim karakteristikama predstava. Da objedinimo, on je neka vrsta neoavangarde. Kako je došlo do ideje da se tako nešto napravi?

Ta ideja je uvek negde lebdela u vazduhu. Još od ’80-ih godina mi smo stalno razmišljali o pokretanju nekog pozorišnog festivala koji je različit u odnosu na oficijalne festivala. A sa druge strane, u pozorištu  “Deže Kostolanji” postoji program koji je cele godine otvoren i zove se “Desiré tramvaj”. Na repertoar Dezireovog tramvaja dolaze svi one projekti koji nisu delo naše produkcije. U jednom trenutku je izgledalo sasvim prikladno da napravimo i Desiré central station, centralnu stanicu dešavanja. Ja volim da kažem da je Desiré central station zapravo Desiré decentral station, jer se sve dešava van Beograda, Budimpešte i generalno većih gradova i metropola.

Na Dezireu se godinama unazad igraju i Vaše predstave. Kakav je osećaj kada Vaša predstava igra na Vašem festivalu pred Vašom publikom?

Osećaj je lep. Jedne godine smo organizovali program Desiré-a tako da je svaki dan išla jedna moja predstava i jedna gostujuća. Kako određujemo koje će predstave biti tu, to je deo mene i tima. Prvenstveno se pitamo se da li ima smisla dovesti predstavu, bez obzira da li sam ja to režirao ili ne. Meni je drago ako napravimo da subotičkoj publici možemo predstaviti ono čime se ja bavim. Ove godine je moja “Hasanagica” Novosadskog pozorišta otvorila festival, što je sa publikom bilo pomalo u sukobu, jer su smatrali da je Novi Sad baš blizu. Nije to sad toliko atraktivno. Zatim, sa druge strane to jeste predstava koja se bavi ljudskim pravima, ali ipak sa akcentom na ženu, i kroz ceo festival smo vodili određenu nit ženske priče. I zato je to bio najveći razlog da se upravo ona pojavi na festivalu.

Dezire je do sada imao gostovanja iz Francuske, Rusije, Bugarske, Slovenije, Mađarske... Da li planirate da širite saranju i dalje od Evrope ili ipak ostajete u ovom utočištu?

Imali smo mi i predstave iz Japana, nije Evropa planski koncept. Jednostavno, vi se možete pružiti dokle god vam ćebe dozvoljava. Mi smo prvu godinu festivala skoncentrisali na predstave sa Ex-Yu teritorije, odnosno iz regiona. Želeli smo da vidimo šta ljudi oko nas rade i to nije bila priča o jugonostalgiji, baš smo se borili protiv toga. Godinama je festival postao i regionalan i internacionalan. No, publiku to zanima, kad čitaju novinski članak, odakle su predstave, sa kojih daljina,. Ali, nije najbitnije odakle su, nego kakve su i o čemu govore. Bili bismo vrlo zainteresovani da vidimo i zapadnu Evropu i Istok, ali finansije govore malo drugačije.

Organizovanost festivala je nešto što ga veoma krasi. Pritom, ovde smo imali priliku da vidimo jednu domaćinsku atmosferu koja se viđa izuzetno retko, gde Vi kao direktor festivala cepate karte, pečete baklave za publiku posle predstave, ujedno se nekoliko puta u toku večeri poslužuje kafa, sviraju se bubnjevi za one koji ne znaju put do drugog pozorišta... Kako ste uspeli da zaržite normalnost pre svega, a potom i originalnost na svom festivalu?

Kod nas, karte ponekad cepaju i istaknuti glumci. Nije to samo zbog toga da mi ne možemo da platimo nekog da to obavlja, već mislimo da se na taj način vezuje oganski jedan festival, jedno dešavanje za pozorište “Deže Kostolanji”, pa i za samu Suboticu, sredinu u kojoj živimo. Ja lično mislim da to nije zato što se na festival dođe i pogleda predstava, nego treba da postoji i neki duh koji je, ponekad, čak i značajniji od svih gostovanja. Nije samo taj kapitalistički momenat zbira 19 predstava, od kojih pogledaš alučajno neku i odeš kući. Mislim, ima i toga, naravno. Uvek oni koji su mali, kao mi, imaju taj frust da ljudi koji dođu kao gosti treba da se osećaju dobro i da treba da se oseti atmosfera nekonvekcionalnost, ali da ipak sve bude pod kontrolom. Bitno nam je i da se oseća ta mogućnost komunikacije publike sa nama. Imamo i Desiré Akademiju koja je poluedukativni program i sadrži razgovore, filmove i izložbe i koju guramo već 10 godina sa nadom da ćemo imati jednu posebnu priču. Pokušavamo izbeći momente koji postoje reda radi.  

Jubilarni deseti Desire central station je prošao. Kako se osećate i da li ste zadovoljni uspehom ovogodišnjih 9 dana?

Mislim da je prošao odlično. Mi smo imali odličan poziv publike već od samog starta, festival je bio rasprodat dve, tri nedelje ranije i to govori samo o tome da ipak postoji publika koja svesno očekuje predstave. Imate ljude koji, naprimer, uzimaju godišnji odmor kako bi ga proveri na Desiré festivalu. I iskreno, najznačajnija nam je ta povratna imformacija od ljudi, Mislim da subotička publika ka ovom festivalu ima isti odnos kao i mi, i njima je ovo neka ideja koju guraju i podržavaju svojim prisustvom. Ja mislim da su predstave odigrane kvaltetno, uglavnom sa vrlo velikim uspehom i sve o čemu smo hteli govoriti smo uspeli – predstave su dotakle ljude. Čak i kad za neke predstave čujem da se nekome nisu dopale, istog trenutka čujem nekog drugog čoveka koji baš to voli. I nije poenta u tome da li im se samo sviđa ili ne, nego je bitno da ta predstava govori o nečemu što je bitno za publiku. Poslednjeg dana, posle koncerta Lajbaha, ljudi koji su prolazili pored mene, a da nismo prethodno razgovarali, dobacivalili su mi “Hvala”. I to je, najiskrenije, predivan osećaj.

Foto: Molnar Edvard, Ivana Đukić

Izvor: Desiré central station

Autor: Katarina Đoković