Anica Petrović rođena je 11. avgusta 1995. u Vranju, dok je glumu diplomirala i masterirala na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, u klasi reditelja Nikite Milivojevića. Njena master predstava „Mulej” prema istoimenom romanu Erlenda Lua, ostvarila je primetan uspeh na festivalima kao što su INTEF u Šapcu, Festival studentskog teatra u Obrenovcu i na festivalu u Umagu, Istra. Anica trenutno igra u Pozorištu mladih u predstavama „Kosa”, „Tri musketara”, „Paklena pomorandža” i „Bogojavljenska noć”, u Srpskom narodnom pozorištu u predstavama „Veštice iz Salema” i „Magbet” obe u režiji Nikite Milivojevića, i u svom rodnom Vranju u pozorištu „Bora Stanković” gde u predstavi „Nečista krv” u režiji Juga Đorđevića, za koju je ponela nagradu za najbolju mladu glumicu na festivalu „Joakim Vujić”. Tokom ovog razgovora, Anica nam je ushićeno spomenula i novi projekat kojim je trenutno okupirana i zbog kog se nalazi u Vranju.
Tvoja master predstava „Mulej” igra se već godinu dana i nagrađivana je na festivalima širom zemlje. Kako se u tebi javila ideja da baš ovo prozno delo uobličiš u svoju prvu monodramu i odakle potreba za tom tematikom?
Dobili smo zadatak na Akademiji da radimo monodramu ili duodramu i imali smo slobodu u odabiru. Cilj jeste bio da sami nađemo tekst i ja sam počela da se raspitujem kod kolega i u tom traganju naišla na Erlenda Lua koga sam do tada znala samo po „Dopleru”. Sama tematika suicida bila mi je zanimljiva u tom trenutku zbog svoje važnosti prvenstveno i mislim da o tome treba više govoriti. Sama sam imala suicidne misli u prošlosti, u tinejdžerskim danima ali i malo kasnije, na faksu, ali to je opet bilo više kao deo razvojne faze, takoreći. Smatram da ljude treba uputiti da je u redu razgovarati o tome, tako da mi je ovo delo bilo dobar materijal za takvu poruku. Druga stvar je što sam u trenutku kada sam čitala „Mulej” bila na putovanju sa roditeljima po Španiji. U Bilbau postoji Muzej moderne umetnosti koji smo obišli, koji je i moja junakinja Julija obilazila sa roditeljima i to je bio prvi momenat koji sam shvatila kao znak i intuitivno se odlučila za ovo delo i dublje zaronila u sve to, zajedno sa svojim profesorima. Nikita u početku to nije smatrao dobrom idejom jer se bojao da će biti problem kako budem starija da igram tinejdžerku, tako da sam smislila da to bude retrospektiva. Tako sam po prvi puta krenula da se bavim i dramaturgijom, ali i samom režijom sa čime smo se kao klasa pomalo i susretali tokom studija.
O čemu Julija progovara u predstavi?
U Luovoj mašti Julija je jako lepo napravljena što mi je prilično pomoglo kao glumici. U principu, nisam joj mnogo dodavala, ona jeste tako svojeglava i buntovna. Nisam sigurna koliko je ona u delu imala tog humora u društvu koliko je imala pišući dnevnik, ja sam joj dozvolila da ta njena harizma ispliva i u nekim strašnim momentima.
Nedavno smo te gledali u „Bogojavljenskoj noći” i to na Šekspir festu gde ste igrali na otvorenom u vili u Čortanovcima, a predstava je rađena kao deo programa „Moj prvi Šekspir”. Koliko je značajan spoj pozorišta i akademije na ovakvim projektima i u kojoj meri institucije otvaraju vrata tek stasalim glumicama i glumcima?
Mislim da jeste vrlo značajan, međutim svi smo mahom već bili završili Akademiju. I dalje je to uspešan projekat jer malo mladih ljudi dobija priliku da se na početku karijere oproba sa Šekspirom. Jeste teško izgovoriti njegove stihove a da to bude prirodna govorna radnja sa čime smo se i mi borili. Jako je dobro osmišljeno da na taj način institucije daju mogućnost novim ljudima da se pokažu i budu primećeni i, na kraju krajeva, da nauče nešto novo o sebi. Mladi ljudi donose svežu energiju i dominantna je ta neka vrcavost, što se vidi u samoj predstavi.
Igraš u predstavi „Deca paklene pomorandže” u Pozorištu mladih, koja tematizuje nasilje kod dece i mladih danas. Do kakvih zaključaka ste došli radeći na predstavi? Koliki je zapravo otklon ove predstave od naše realnosti? Kom uzrastu bi preporučila da dođe i pogleda predstavu?
Smatram da se apsolutno ništa nije promenilo do danas, jer smo baš tom trenutku bili svedoci nekih nasilnih dešavanja. U ta dva meseca imali smo dva krucijalna dešavanja, prvo je bilo ubistvo beskućnika, a onda i samoubistvo jedne devojke zbog virtuelnog nasilja koje je proživljavala. Smatram da se više treba govoriti o tom tipu nasilja jer danas svako može da napiše uvrede i provokacije na društvenim mrežama. Od kada je izašla, mi smo predstavu odigrali desetak puta, a opet publika ima otklon i kao da ne može da se suoči sa takvim stvarima. Teško im je da to posmatraju a još je strašnije što se to dešava. Preporučila bih je srednjoškolcima jer oni treba da izvuku poruku iz ove predstave. Na pretpremijeri nam je bila Karlovačka gimnazija, što me je oduševilo, jer sam posle na razgovoru shvatila koliko su učitali neke stvari na koje nisam ni pomišljala s jedne strane i koliko su dobro razumeli poruku predstave koju šaljemo, s druge strane.
Osim u navedenim predstavama, igraš i u „Kosi” i u „Tri musketara” u Pozorištu mladih, u predstavama „Veštice iz Salema” i „Magbet” u SNP-u, a u rodnom Vranju u predstavi „Nečista krv” koje se međusobno veoma razlikuju. Koja predstava po tvom mišljenju budi najjači utisak kod publike?
Sama publika u pozorištima se mnogo razlikuje, tako da je teško da procenim. U Pozorištu mladih „Kosa” ubedljivo dominira, „Paklena pomorandža” užasava kao takva, „Musketari” su prilično šarmantni. Mislim da smo jako dobro prošli sa „Bogojavljenskom noći” i imam utisak da nikad pre nisam dobila toliko pozitivnih komentara posle neke premijere. Mišljenja su poprilično podeljena, ali moj utisak je da se dosta oduševljavaju „Vešticama”, mada ni „Nečista krv” nije ostala nezapažena.
Trenutno radim na novoj predstavi u Vranju koja tematizuje Goli otok, uživam u procesu i mislim da će biti jako dobra. Zove se „Ništa nećemo zaboraviti”, režira je Jug Đorđević, tekst je pisala Vera Cenić koja je i sama bila na Golom otoku sa mužem dok su još bili studenti, a dramatizaciju je radila Tijana Grumić.
Koliko se festivalska publika razlikuje od one koja posećuje pozorište? Kakvim glasom progovara jedna, a kakvim druga?
Ima utisak da festivalska publika voli da se pita i da ocenjuje predstave, i to daje poseban vajb. Nisam sigurna da dovoljno razgovaram sa publikom koja dolazi u pozorište, a da to nisu moje kolege, ali čini mi se da su uglavnom to neke impresije iako ja uvek očekujem nešto konkretnije kada se predstava završi. Oseti se razlika kod onih koji se pitaju i jer su angažovani dok gledaju, i kod onih koji su to veče došli u pozorište jer su se tako dogovorili sa društvom.
Foto: Jovana Kala Božić
