Miona Marković: „Da imam mogućnost obraćanja naciji, poručila bih: Manje cinizma, više emocije”

Ovaj intervju nastao je sa ciljem da upoznamo senzibilitet, percepciju umetnosti i pozorišta istaknute glumice Mione Marković, a da kroz nju čujemo i glas, i viđenje ove profesije iz prizme čitave mlađe generacije glumaca kojoj pripada. Prolazeći kroz uloge njenog raznovrsnog opusa, saznali smo na koje načine pristupa glumačkom radu, kako doživljava različite pozorišne žanrove i forme i u kolikoj meri su neke od njih bliske njenim afinitetima. Sprovela nas je kroz procese nastanka nekih od najistaknutijih predstava današnjice, pritom otkrivši lične želje i preference, segmente u kojima je uživala, ali i one koji su joj stvarali nesigurnost, uz to nam dajući uvid u svoju sliku savremenog društva i nacije.

Predstava „Obraćanje naciji” satkana je od monologa. Šta su prednosti, a šta otežavajuće strane ovakvog koncepta i načina izvođenja? Kako publika reaguje na direktno obraćanje njoj i svoje učešće u komadu?

Reditelj Bojan Đorđev neko je ko voli da gaji ovakav pristup pozorištu, naročito danas, u vremenu monologa i individualizma, u kome svako ima potrebu i pravo da iznese svoje mišljenje, iako mali broj njih ima mogućnost da zapravo nešto promeni svojom rečju. Što se tiče doživljaja predstave satkane od monologa, smatram da je to stvar senzibiliteta svakog glumca. Suštinski mi ona nije toliko uzbudljiva zato što je očišćena od odnosa sa partnerima na sceni, što je meni lično bilo glumački izazovno. Trebalo mi je vremena da se naviknem da mi je u glavnoj sceni direktni partner publika i da vas treba da gledam u oči i vama se obraćam. Askanio Čelestini, autor ovog teksta, piše duhovito, britko i uzbudljivo i pre samog početka probi radovala sam se da izgovaram njegove reči, ali tada nisam mogla zamisliti kako će izgledati celokupan proces. Predstava nam je postala jasna tokom prvih progana, a publika je predstavu odmah zavolela. Dešava nam se da tokom izvođenja komada gledaoci dobacuju i učestvuju u razgovoru što je zaista retkost i dragocenost ove predstave.

U pomenutoj predstavi svaki glumac je nosilac određene, jasno definisane uloge i funkcije u kapitalističkom sistemu iz koje pokušava da iskorači, ali najčešće biva sputan u toj svojoj nameri. Iz kakvih okvira ti kao glumica pokušavaš da odstupite na svakodnevnom nivou?

Svi naši likovi, koje mi interno nazivamo likovima demonskog kabarea, pokušavaju da iskoče iz tih svojih uloga, i da se popnu na hijerarhijskoj lestvici jedne male zemlje, kako bi prestali da budu maltretirani od strane ljudi koji su iznad njih i kako bi takav model ponašanja i ophođenja primenili na ljude ispod sebe. Stoga, rekla bih da nema dobrih likova već svaki „građanin male zemlje” čeka svoju priliku gde će istresti bes i frustraciju taloženu od onih koji su se nad njim istresali. Naravno, govorim samo o predstavi.  Kada je svakodnevni život u pitanju,  mi  smo  svi  konstantno  u  različitim ulogama, ali i okvirima. Ja se trudim da eksperimentišem sa različitim Mionama koje su potpuno kontradiktorne – jedna je umetnica, druga žena, treća ćerka, sestra, prijateljica, influenserka itd.

Sve one su uvek prisutne, ali to ima i svoje posledice. Trudim se da delam iz određene uloge kada je njoj mesto i vreme i da ne brkam stvari. Smatram da je teško dati sebi za pravo oprobati se u novim životnim ulogama jer ljudi kada te stave u okvir on podrazumeva pravila, a čovek treba da se igra dok se ne pronađe i ima prava na greške.

Predstava „Deca” predstavlja veoma kompleksan komad sačinjen od brojnih elemenata koje treba uskladiti – pevanje, gluma, koreografija. Kako je izgledao proces njenog nastanka?

Bilo je brzo i sadržajno, sa duplim probama i numerama koje smo učili u hodu, poslednje numere  stizale su samo par dana pred  premijeru, a mi smo bili toliko izvežbani i u svakom mogućem treningu glasovnom, glumačkom, fizičkom, da to uopšte nije bio problem. Meni su „Deca” jedan od najlepših pozorišnih procesa koje sam do sada imala, sa izraženim timskim radom i međusobnom razmenom svih autora. Glumci, koji nisu znali da čitaju note, učili su to na jako duhovite i inovativne načine, dok su operski pevači učili od nas o glumačkoj prisutnosti na pozornici. Svi izvođači su sve vreme na sceni kao više verzija jednog istog tela i lika – Milene, te nema rasipanja koncentracije. Pritom, predstava, kao i sam proces, bili su vrlo asocijativni, stvari su se dešavale  neočekivano, spontano i veoma lagano, bez jasne ideje kakav će biti krajnji ishod. Po mom mišljenju to je i najveći adut procesa jer smo svi imali poverenja da se emotivno upustimo u nešto što smo istraživali bez ikakve zadrške.

Na koji način si tragala za definicijom tvog lika i verzije pomenute Milene koja ti je pripala?

Meni je tekst ove predstave intimno važan, van konteksta glume, s obzirom da ga je pisala moja tetka, tako da sam faktički igrala u delu koje govori o mojoj porodici. To je zaista vrlo retka vrsta iskustva da glumica igra u predstavi koja se tiče njenih najbližih ljudi. Pristupila sam procesu veoma intuitivno. Lična povezanost sa tekstom je nešto što me je odvajalo od drugih na dobar i na loš način. Mnoge pesme su me u početku veoma dirale previše lično, ali ponavljanjem se do premijere to promenilo i napravila sam u profesionalan otklon. Što se tiče moje uloge, ja igram verziju Milene kao zrele žene koja ne želi da prihvati da je ostarila. Međutim, ja sam ipak mlada žena, te sam sebi svoju ulogu objasnila kao lik u ogledalu – ja predstavljam odraz koja ona želi da vidi, a samim tim i bude. Ova pojava je vrlo česta i univerzalna, tako da prevazilazi okvire predstave i same Milene. 

Uloga Rade u mjuziklu „Cigani lete u nebo”  ostvarenje je tvog sna iz detinjstva. Koliko se razlikuju tvoja percepcija ove junakinje tada, i danas kada je igraš? Na koji način si joj davala novu autentičnost i uspevala da ostaviš po strani utisak svih prethodnih gledanja ovog komada i izvođenja tvojih koleginica u ovoj ulozi?

Kao mala devojčica sam se zaljubila u lik Rade i poželela da budem ona i zaista nisam ni sanjala da će to biti mogućnost jednog dana, bar ne u istoj predstavi. Rada je jedna od onih vešto napisanih uloga. Maksim Gorki doneo je večnu priču o slobodi, a ona je večna sloboda jer je nju izabrala iznad ljubavi. Prema rečima Milene Vasić, to je uloga uz koju rasteš i sazrevaš kao žena, ali je objektivno možeš igrati do jednog trenutka. Tada sam je samo čula šta je rekla, a sada to i osećam. Vidim da i sama odrastam kroz ovu predstavu, i da se moje izvođenje i viđenje sa 23 godine kada sam je dobila, i danas u potpunosti razlikuju, ali su oba ispravna. Moja Rada je svaki put drugačija jer se moj odnos prema nesputanoj, zanosnoj i hrabroj ženi menja.

Koliko se tvoj pristup i rad na mjuziklu, razlikuju u odnosu na ostale forme?

U suštini, ja igram u samo jednom mjuziklu, ali je pevanje nešto što mene očigledno prati u svakoj predstavi. Međutim, pevanje u mjuziklu i u ostalim pozorišnim formama su dve potpuno različite kategorije, tako da im se pristupa na potpuno drugačije načine. Po mom
mišljenju, mjuzikl je najteži žanr, s obzirom da zahteva matematičku tačnost. Glumac da bi mogao da se opusti glumački, prvo mora besprekorno savladati pevanje i koreografije. Meni je dosta dugo stvarala nesigurnost činjenica da nisam muzički obrazovana, note su za mene bile nešto čega se bojim i nešto čemu se divim. Zbog toga uvek s većom pripremom i tremom ulazim u pozorište kada igram “Cigane”. Sva sreća vremenom sam postala sve sigurnija i pravilna upotreba glasa mi je ušla u rutinu. Ponosna sam jer već više od godinu dana učim da sviram klavir pod “stare dane” i te famozne note konačno bolje razumem kao i sam svet muzike, a što više znanja to je više i sigurnosti.

Tvoju karijeru obeležile su veoma različite uloge i raznovrstan program, bez šablona i ponavljanja. Kakav tip uloga i likova priželjkuješ u budućnosti?

Radost prvine je nešto što mi glumci osvajamo. Svaki put se igraš kao prvi put i svaki je proces kao prvi, bez obzira što ti se čini da si već to isto učinio million puta. Sama predstava svakim izvođenjem je iznova nova i nepredvidiva. Imam sreću da igram u predstavama koje su stilski u potpunosti različite i sve vrlo zapažene. Kada sam bila mlađa, uvek sam maštala o klasičnim ulogama, dramskim i tragičnim, ali sada me privlače i one koje sam smatrala da nisu za mene, šašave, lucidne i komične. Svakako, postoje te večne uloge koje bih volela da odigram, kao što su Hasanaginica, Heda Gabler, Klitemnestra, Antigona; njih bih prihvatila bez pogovora. Prelepo u ovom poslu je što nekad ni ne znaš šta možeš dobiti, nešto je tek u procesu pisanja i nastanka, i može biti bolje od bilo čega što si očekivao.

Da li bi mogla u ime „pozorišne influenserke”, iz istoimenog serijala sa tvog Tiktok naloga, da izdvojiš top tri predstave koje bi svako trebalo da pogleda

Jedan deo mene se ponaša kao da ta Miona sa Tiktok-a ne postoji, i imam konstantnu nedoumicu da li to treba raditi. Ali u momentu kada imaš višak slobodnog vremena, svašta ti pada na pamet. Svakako, smatram da nije loše dati kratku i sažetu preporuku ljudima koji se ne bave pozorištem koliko i mi profesionalci i uputiti ih na dobre i kvalitetne predstave, kojih ima zaista dosta – minimum 2 do 3 predstave na repertoaru svakog beogradskog pozorišta. One koje bih ja izdvojila su „Otac” u Ateljeu 212, „Očevi i oci” u Narodnom pozorištu, „Moj muž” u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, „Sjaj zvezda na plafonu” u Malom pozorištu „Duško Radović”, a moram dodati i  svoju omiljenu u kojoj igram  – predstava „Deca” u Narodnom.

Da imaš mogućnost obraćanja naciji, šta bi joj poručilia?

Rekla bih manje cinizma, više emocije. Smatram da cinizam uništava umetnost. On predstavlja mehanizam odbrane, ali treba postaviti granicu kada je zabavan, koristan i komentar na nešto, a kada u potpunosti uništava jedno propuštanje koje je obavezno i u životu i na sceni. Kada ti je do nečega stalo, a neko to sve vreme pokušava da umanji, time ti lomeći krila svojim intelektualnim cinizmom, on zapravo uništava pokušaj da u nečemu uspeš. Mislim da mlade ljude treba pustiti da probaju i padaju jer nema ništa loše u tome da te nešto uzbuđuje i da budi želju za istraživanjem, bez obzira na to gde će te ono odvesti.