Dušan Vukašinović: „Autocenzura poput samoubistva“

Aleksandra Reves
nov 2019.

Premijera predstave „Travnička hronika“ Ive Andrića, u režiji Nikite Milivojevića, odigrana je sredinom oktobra u Srpskom narodnom pozorištu, kao i u Narodnom pozorištu u Somboru. Svetla tačka ove predstave jeste izvrsna glumačka postava među kojom je i mladi glumac SNP-a Dušan Vukašinović.

Dušan je rođen 1992. godine u Čačku. Osnovne i master studije glume završio je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, a jedan je od osnivača i inicijatora ponovnog pokretanja studentskog pozorišta „Promena“. Zaposlen je u Srpskom narodnom pozorištu u kom glumi, između ostalog, i u aktuelnoj predstavi „Tartif“ reditelja Igora Vuka Torbice, kao i u predstavi „Anika i njena vremena“, u režiji Ane Đorđević. U predstavi „Travnička hronika“ glumi mladog Defosea, pomoćnika francuskog konzula Davila. Priča prati vreme boravka francuskog i nemačkog konzula u Travniku, a Andrić u romanu posebno naglašava sudar svetova, kultura i običaja između Travničana i zapadnjačkih konzula. Defose dosta odudara od ostalih konzula u Travniku - dete buržoaske revolucije, mlad, liberalan, radoznao, pun je saosećanja sa Travničanima i njihovim životom u Bosni.

Koliko bi rekao da je podela na nas i njih, podela između Zapada i našeg regiona, razvijenih država i nas, naškodila bilo kakvom društvenom progresu?

- Ne bih ulazio u zabludu da je našem društvenom progresu suštinski naškodilo bilo šta što postoji van nas samih. Svakako su oni koje nazivate drugom stranom srdačno pripomogli situaciji raznim zloupotrebama i navodnim pružanjem pomoći kroz istoriju kako to samo oni znaju, ali i pored toga i sam Andrić kroz usta Defosea kaže: „Razlog zašto je sve ovde ovako kako jeste treba tražiti u vama samima, u narodu“. Naše unutrašnje podele, kao omiljena sportska disciplina ovih prostora, daleko su veći problem.

Kakav bi sistem vrednosti bilo neophodno uspostaviti kako bismo se napokon rešili istorijskih sukoba, i koju bi ulogu pozorište trebalo da ima u čitavom procesu?

- Bilo bi krajnje naivno i glupo od mene da na ovakvo pitanje pokušam da dam bilo kakav konačan odgovor, ali duboko verujem da koren svega toga leži u obrazovanju i sistemskom obesmišljavanju i uništavanju znanja kao vrednosti, već decenijama. Kada pogledamo društveni položaj jednog lekara, ili prosvetnog radnika, kao stubova društva, jasno je u kakvom nam je stanju kuća. A pozorište verujem treba da postavlja pitanja i preispituje i sada i tada i uvek. 

Prema tvom mišljenju, koliko je upravo radoznalost važna za razvoj mladih ljudi, i da li primećuješ njen nedostatak kod današnje omladine? Šta njih sputava u iskazivanju svog prirodno uslovljenog bunta?

- Verujem da radoznalost jeste nešto što bi trebalo da nas goni na kretnje i akcije, ali mladi ljudi danas su preplašeni pred beskonačnim neobradivim nizom informacija koje ih napadaju na svakom koraku, a uglavnom upućuju na ideal lakog, površnog, materijalnog života, nasuprot onog u kom se muči, bavi, pita, umara, misli, onog duhovnog i onog ozbiljnog. Sve je jednostavno, lako i blisko, a radoznalost je potučena. Pak, oni jači koji su se uspeli odupreti i pokušavaju radoznalo da traže drugačiji put uglavnom to rade na nekom organizovanijem mestu, u nekom Štutgartu, Parizu, ili Njujorku.

Glumiš takođe i u predstavi „Anika i njena vremena“, još jednom Andrićevom delu. Oba lika su na neki način zatočeni u svojim životima i svojim sudbinama, pokušavajući na različite načine da se izbore i izbave. Šta misliš da Andrić ovakvim likovima mladih u svojim delima zapravo želi da poruči?

- Čini mi se da u njima dvojici vidimo jasno dve sudbine, dva moguća ishoda mladosti na ovim prostorima. Jakša biva progutan u „živo blato“ i postaje upravo to isto i sam, dok Defose iz tog blata odlazi, odnosno „spašava svoj život na nekom lepšem i uređenijem mestu“. Da li mi preostali, sa radoznalošću i boreći se za slobodu o kojoj smo govorili možemo pobediti anksioznost i besmisao kao dva osnovna stanja i osećanja danas, ovde, i da li možemo pronaći neki treći, lepši, ishod - ne znam. Želim da verujem. 

Nedavno je naš portal pokrenuo projekat „Mladi hoće u pozorište“ sa ciljem da se oni na kreativan i zanimljiv način upoznaju sa pozorištem i pozorišnim svetom. Koliko činjenica da mladi skoro i ne idu u pozorište govori o našem društvu, a koliko o našem školskom sistemu? Prema tvom mišljenju, kako bi mladima trebalo pristupiti da bi se zainteresovali za pozorište? 

- To pitanje tako strašno govori o svemu oko nas, a možda i ponajmanje o mladima. Vaš portal je upravo primer mladih, aktivnih, radoznalih ljudi. Pa i sama ta akcija - velika borba. Postoji i pozorište Promena na Akademiji umetnosti u Novom Sadu gde većinsku publiku, nikako malobrojnu, čine mladi ljudi jer su osetili bliskost sa onima koji stvaraju. U institucijama ta bliskost gotovo je nemoguća jer mladih glumaca tamo gotovo da nema.Iako SNP uspeva da pobedi u ovoj bici za podmlađivanjem ansambla zahvaljujući sposobnoj direkciji drame, takva stvar se ne sme oslanjati na sreću ili umeće pojedinca. Da ne govorim o pozorištu za decu kao prvoj stanici na kojoj se dešava ljubav prema teatru, a kog jedva da ima i koje opstaje na leđima entuzijasta koji kod nas časno i uspešno stvaraju pod veoma lošim uslovima. A kako da dođu - mladima moramo u susret!

U poslednjih godinu dana bilo je brojnih slučajeva mešanja režima u pozorište poput kadrovskog smenjivanja direktora drame u Narodnom pozorištu u Beogradu. Ukoliko pozorišnu publiku čini veoma mali procenat stanovništva, zbog čega je onda i ono pod uticajem režima, cenzure i represije?

-  Sa jedne strane možemo reći da postoji svest da pozorište ipak uz svu tu ograničenost broja publike ne može biti nebitan faktor. Ono je živo, ono je duhovno iskustvo, ono je gotovo ritual, poziva na zapitanost i delanje u skladu sa doživljenim preobražajem. U prvom slučaju bi se moglo reći da se pozorište kontroliše iz straha. A u drugom potpuno suprotno, kao i sa cenzurom našeg „Tartifa“ onomad i još nebrojeno primera, nikakve veze nema sa visokim instancama, upravo ona pominjana glupost i neznanje onih koji cenzurišu i napadaju umetnike sa besmislenom potrebom za samodokazivanjem. Samo da se ne zavaravamo, to što je glupo ne znači da je benigno, naprotiv, vrlo je opasno. 

Prema tvom mišljenju, koliko je autocenzura mladih umetnika opasna po društvo? I zbog čega se oni boje da iskažu svoja mišljenja i svoje stavove?

- Mladi umetnik morao bi biti, ili makar težiti slobodi kao osnovnom prostoru života za stvaranje. Odluka na autocenzuru je dakle nešto poput samoubistva, a toliki broj suicidalnih članova jasno je kako utiče na društvo. Ali odgovornost za ovo samoubistvo u pokušaju je, verujem, upravo na dušu tom istom društvu. Sve je svedeno na ultimativne izbore i ako nešto ili nekoga kritikujemo to automatski znači da smo neprijatelji i ne samo to, već i da pripadamo nekoj drugoj strani. Ovde kritika nije dobrodošla ni na jednoj strani. Umesto da se besmislena odbaci, a smislena oberučke prihvata i na osnovu nje prave korekcije, ovde se kritičar kritikuje i kompromituje, a kritika se čak ni ne čuje. Mladi ljudi preplašeni svime povlače se pred tim u ćutanje. Ja ih potpuno razumem.

Foto: Mila Pejić, Aleksandar Ramadanović, Siniša Trifunović 



Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste