Ivana Nedeljković upravnica je Prvog prigradskog pozorišta Puls Teatar iz Lazarevca. Pišući o jednoj od predstava ovog pozorišta Jovan Ćirilov jednom prilikom je rekao: „Nekada su se iskoraci u novo i nepoznato dešavali uglavnom u gradu i to pretežno u centru. Avangarda i eksperiment se očigledno sele van centra Beograda”. Od 2009. kada je Puls zvanično osnovan, ali i tokom ranijih godina, predstave ovog pozorišta igrane su na svim značajnim festivalima u zemlji, a stizale su i brojne nagrade, pa je zahvaljujući svemu tome, ovo mlado pozorište brzo utvrdilo svoje mesto na kulturnoj mapi Srbije. Upravo zato smo sa njegovom upravnicom razgovarali o počecima, koprodukcijama, uspesima i izazovima teatra.
Da počnemo od toga kako je nastalo prvo prigradsko i do skoro najmlađe profesionalno pozorište u Srbiji?
Grupa školovanih umetnika, tada mladih, a danas u najboljim godinama, vratila se u svoj grad 1998. i 1999. godine, sa vrlo drskim stavom - bolje prvi u selu, nego zadnji u gradu. Ti isti umetnici pokrenuli su inicijativu u vezi sa osnivanjem profesionalnog pozorišta. Najpre je registrovano profesionalno udruženje, a potom su nastale i prve predstave. Neke od tih predstava su i danas na repertoaru. Iz tog statusa, udruženje je 2009. godine institucijalizovano i nastala je ustanova kulture, odnosno profesionalno pozorište. Pozorišnu produkciju Udruženja odmah je preuzelo pozorište, pa je osnivanjem pozorišta 2009 godine oformljen i repertoar od već postojećih predstava. Ostalo je istorija. Bliska, ali istorija.
Jednom prilikom si izjavila kako nije lako biti žena-upravnik pozorišta. Koje izazove nosi ova pozicija, a naročito kada je u pitanju mlado pozorište kakav je Puls?
Biti rukovodilac u bilo kojoj instituciji ili ustanovi, a istovremeno žena - veliki je problem. Morate biti veoma direktni, hrabri, znanjem potkovani i zdravstveno stabilni da bi ste bili ravnopravni sa onima koji su rukovodioci takođe, a muškarci. Često manje znaju od vas, skloniji su manipulacijama i ne baš fer-pleju. Ali kažem, energijom i znanjem, ali i rezultatima sa scena i na sceni, moguće ih je postideti. Na žalost, i dalje smo naglašeno mizogino društvo i ženu-direktora doživljavaju sa puno predrasuda.
Poslednjih nekoliko godina rad Puls Teatra obeležile su brojne koprodukcije (između ostalog sa novopazarskim, vršačkim, leskovačkim, kragujevačkim pozorištem). Koliko je ovaj vid saradnje važan za pozorišta van „kruga dvojke”?
Koprodukcije su važne za sve scene, bez obzira na tu teritorijalnu odrednicu „krug dvojke”. Budžet za kulturu je i dalje na nivou statističke greške i taj tako mali procenat od ukupnog budžeta je manje više konstantan. U takvim okolnostima pozorišta su prinuđena da udružuju svoje resurse, i ljudske i materijalne, i da omoguće duži život predstavama, i veću gledanost. Nije to samo karakteristika pozorišta van prestonice. Udužuju se teatri. Svako ima svoj interes. I to je u redu. Videćemo šta će doneti neka buduća vremena. Pozorište će opstati, nema sumnje... Pa evo opstaje preko dve hiljade godina već, moraćemo se prilagoditi novim okolnostima.
A upravo je jedna od koprodukcija je i predstava „Lavina”, u režiji Stevana Bodrože, koju ste radili sa NP Novi Pazar. Ova predstava ocenjena je kao najaktuelnija u obrazloženju selekcije Festivala profesionalnih pozorišta Srbije Joakim Vujić za 2020. godinu. U čemu se ogleda aktuelnost ove predstave, čiji je, kako se čini, vrlo uspešan život već na početku pauzirala pandemija?
Da, „Lavina” je samo u martu mesecu imala zakazana dva igranja u Bursi u Turskoj, dva na matičnoj sceni u Novom Pazaru, zatim u Rumi na festivalu. A za april mesec ponovo je bilo zakazano igranje u Turskoj u Ajvoliku. Na žalost, nas je vanredno stanje zateklo u putu iz Turske, gde smo odigrali ovaj komad jednom, a bila su predviđena dva igranja. I u Turskoj su svi programi 13. marta zaustavljeni. „Lavina” je priča o strahu, duboko utemeljenom na tradicionalnim normama i o nemogućnosti jedne zajednice da strah ne ostavi u nasleđe. „Lavina” priča o neslobodi i o nemanju snage da se strah savlada, da izađemo iz zone komfora. i postavlja pitanje da li pojedinačna pobuna može doneti rezultat. Aktuelno, više nego ikad.
Prošle godine ste bili domaćin „Malog Joakima”, a dečija scena Puls Teatra ne zaostaje sa premijerama u odnosu na večernju. Da li se potreba za teatrom u maloj sredini kakav je Lazarevac razlikuje kada se uporede mala i velika publika?
Trudimo se da pravimo publiku, pametnu i kritičku. Mislim da uspevamo u tome. Veliku podršku imamo od aktiva škola našeg grada. Mali, vrlo brzo postaju veliki. I postaju kolege, saradnici, budući akademski građani, kasnije vrlo ozbiljna pozorišna publika. Još uvek je potreba za pozorištem kod mlađe populacije, čini se, izraženija. Verovatno je tome doprineo i naš pozorišni festival „Pozorišni Ringišpil”, koji organizujemo nekoliko godina već i na kome postoji samo nagrada publike. Ali ne bih ja o podelama na predstave za decu i odrasle... Više bih o tome da neko razmisli zbog čega u obrazovnom sistemu nema dramskog segmenta, kada je zastupljen na primer likovni, muzički... Pa zar jedna pozorišna predstava ne sadrži i elemente književnosti, muzičkog vaspitanja, likovnog vaspitanja, ponešto od istorije, tradicije, kulture govora, psihologije, građanskog vaspitanja... Volela bih da dramsko obrazovanje bude deo školskih programa. Mislim da bi svet bio bolji i lepši.
Predstava „Naši preci, jedite sa nama” dobila je prošle sezone više nagrada i dosta pozitivnih kritika, a rađena je po tekstu mladog autora Gorana Milenkovića. Ovo nije jedini slučaj da radite sa mladim umetnicima. Smatraš li da im se daje dovoljno prostora i ukazuje poverenje, a s obzirom da vi pokazujete da se ono može i tekako „isplatiti”?
Bez da oslušnemo, razumemo i pružimo šansu mladima, nećemo biti bolji. Puls teatar, kad god može, angažuje mlade autore. Da li su u pitanju pisci, reditelji, glumci, nije važno. Važno je scenu i ansambl „prokrviti”. Milica Stefanović, Nedim Nezirović, Dimitrije Stajić, David Alić, Milica Sužnjević, Bojana Djurašković samo su neka od imena glumaca koje Lazarevčani gledaju sa radošću iako nisu deo stalnog ansambla našeg teatra. Ali, nikad se ne zna, jer u Lazarevac retko ko nije dobrodošao.
Vi ste među malobrojnim pozorištima koja su nastavila da strimuju onlajn svoje predstave i tokom leta. U kojoj meri ste uspeli da održite komunikaciju sa publikom i koliki-toliki kontinuitet u trenutnim uslovima?
Mi imamo kakve-takve snimke svih predstava. S obzirom da smo najmlađe pozorište, ako izuzmemo Gradsko pozorište Čačak, uspeli smo da snimimo svaku našu predstavu i da je arhiviramo. Smatrala sam da nije bilo moguće konkurisati ni kvalitetom snimka, ni aktuelnošću. I sama sam želela da pogledam neke od predstava drugih pozorišta. Među poslednjima smo se priključili onlajn repertoaru. Tačnije u aprilu. I želela sam da se najpre mi, u lokalnoj zajednici, prisetimo naših početaka. Našim sugrađanima je to bilo jako interesantno. Zaustavljali su me na ulici, razgovarali o onome što su videli, nedostajao im je teatar. U tom smislu, mislim da smo uradili nešto lepo za svoj grad pre svega. Ali i za one koji cene naš rad. Tako smo emitovali predstave od prve koja je nastala, tačnim redosledom, pa sve do današnjih dana... Predstave novije produkcije ipak bismo voleli da igramo u pozorištu. Nadamo se tome.
