Nedavno je u Hartefakt kući odigrana premijera predstave „Kako sam naučila da vozim” u režiji Tare Manić, po tekstu Pole Vogel. U pitanju je komad koji donosi priču o Maleckoj i njenom teči, zapravo njenu retrospektivu odrastanja i izgradnje poverenja i razumevanja u odnosu, u kome kasnije dolazi do povređivanja, rušenja granica i gruminga; a likove Malecke i teče na ovu kamernu scenu maestralno su doneli Svetozar Cvetković i Marta Bogosavljević.
Sa Martom smo razgovarali o emocijama u procesu nastanka ovog komada, izazovima sa kojima se susretala, kao i drugim profesionalnim projektima koji su joj ostali u lepom sećanju.
Predstava „Kako sam naučila da vozim” se bavi izuzetno osetljivim temama. Koja ti je bila prva misao kada si pročitala tekst?
Pred audiciju sam pročitala tekst i osetila sam se jako čudno. Znala sam tematiku i kad sam se suočila sa time zapitala sam se da li sam ja dobro i da li sam normalna jer sam našla opravdanje i razumela tog čoveka i empatisala sa njim kroz ceo komad, osim u poslednjoj, zajedničkoj sceni. Sa druge strane sam razumela i Malecku i uopšte nisam mogla bilo koga da osudim ili da kažem da je neko više u pravu, sve mi je bilo slepljeno, složeno i upredeno. Nisam želela da donosim bilo kakav sud, već samo da podržim da se o toj temi govori. Prvi utisak mi je bila zbunjenost, ali i te kako mi je bilo drago kad su mi javili da ću igrati i osetila sam veliku odgovornost da tu priču ispričamo na pravi način, imajući u vidu sve što je izašlo na videlo u poslednje vreme, a posebno sve ono što se prećutalo godinama unazad. Sa Cveletom i Tarom sam bila sigurna da ćemo to uraditi na najbezbolniji način, a opet dovoljno tačno i precizno.
Donosiš lik Malecke vrlo otvoreno, bolno i uverljivo. Kako je izgledala izgradnja lika? Na koji način su ti kolege pomagale i koliko je sam proces bio ranjiv za tebe?
Pre nego što smo počeli sa radom, gledali smo snimke predstava koje su rađene po ovom tekstu i svako je imao neki drugačiji jezik, međutim Tarina vizija još u pripremama je bila da se svi ostali likovi – baba, deda, roditelji, okolina – predstave iz Maleckine perspektive, da iz njene prizme vidimo šta ju je mučilo, zašto je želela da ode iz te sredine i zašto je jedino u teči pronašla razumevanje. I mislim da je to divan ključ, Tara je znala da ćemo vrlo taktilno i nežno sve to voditi, Cvele je od samog starta bio vrlo pažljiv i obziran kolega koji zna šta znači biti mlad pre svega, a kamoli biti mlada glumica, i na tome sam mu mnogo zahvalna. Na njegovu inicijativu, i Tarinu početnu zamisao da ništa ne bude ni vulgarno, ni previše jako, gradili smo veoma suptilan jezik – mi se ne pomeramo, ali gledalac svojom maštom može da stvori mnogo gore slike od onoga što bismo mi mogli vizuelno da predstavimo. Ovo je bio prvi proces gde sam toliko stvari naučila i pasivno upijala i meni je, kao zadatak koji sam dobila u pozorištu, nekako najpotentniji, najviše sam imala prostora da se razmaštam i razmišljam.
Prostor Hartefakt kuće je vrlo skučen i intiman i vaš igrajući prostor u predstavi je jako mali. Kako si se snašla u takvoj postavci?
Od početka smo znali da ćemo raditi kamerno, ali ja nisam znala da će to biti u toj meri kamerno. Radili smo veoma temeljno i već dvadesetak dana pred premijeru smo razrešili glavna pitanja i onda su ostale nijanse da se dorađuju kroz prolaske. U scenama kad sam sa Cveletom – sve je bilo jasno, ali kad treba da sam sa publikom, onda sam bila sa osamdeset crnih stolica gde nijedne oči nemam i mnogo mi je trebala publika. U početku mi je bilo neuobičajeno, nisam nikad tako igrala, razmišljala sam kako ćemo to izvesti. Na primer, ja na probi preskačem stolice da prođem, ali znam da će tu biti kolena ljudi na izvođenju – i kako ću onda. Jedva smo čekali da nam dođe prva publika i kad se to desilo onda smo videli u kom to smeru ide. Evo, tri puta smo igrali, svaki put je bilo potpuno drugačije, energija je drugačija, ljudi drugačije prihvataju, nekad se ne puste odmah, vrlo je eksperimentalno. Neko mi je rekao nakon izvođenja: „Gledao sam vas u leđa i nisam mogao da vidim šta radite, ali onda sam gledao reakcije ljudi ispred sebe i tako sam upijao šta se zapravo dešava”, tako da je prostor veoma interesantan.
Kome ste posvetili predstavu i kome najpre želite da se obratite?
Pre svega, mislim da je predstava važna kao neka vrsta katarze za sve ljude koji su ikad posmatrali ili proživeli sličnu situaciju, a da nisu ni svesni kako je to moglo da se završi. Malecka do trenutka kada stvarno ne sazri nije znala to da nazove pravim imenom i prolazile su godine dok je ona mislila da je to sasvim normalno i u redu. U tom smislu, posvetili smo je svima onima koji takođe nisu znali, ali treba da znaju da nisu krivi zbog toga i ne treba ih osuđivati. Jednostavno, u nekom trenutku kad saznaš – sve je u redu – i mnogo je lakše izaći iz bilo čega kad se problem detektuje i nazove pravim imenom. To opraštanje i pomirenje u njihovo ime je katarzično, sam kraj predstave i duh koji nastavlja dalje kroz život je hrabar i tu hrabrost posvećujemo svim ljudima, a posebno onima koji su prošli kroz nešto slično.
Koje se teme danas tiču mladih i koliko ti je važno da te se ono što radiš privatno tiče?
Apsolutno mi je važno i mislim da je sve istinitije kad te se tiče. Naravno, sigurno nisu svi proživeli uloge koje igraju, ali je lakše kada sa nečim možeš da se poistovetiš i iz svog organizma da uzmeš i pozajmiš. Srećna sam što vidim i među kolegama, da moja generacija uzima stvar u svoje ruke, da ne prepuštamo nešto slučaju tako lako i da smo glasni i trudimo se da budemo glasni i angažovaniji oko svega što nas žulja. Sa te strane verujem u mlade snage, recimo odem na fakultet da gledam ispite i vidim te smele oči i neku novu snagu koja hrabri mlade ljude, mislim da je to važno, posebno za ovu profesiju. Sada ima mnogo novih kanala koji podstiču ljude na kolektivnu svest i radujem se tome i uvek ću želeti da budem deo toga.
Igraš u predstavi „Prozor” u BDP-u koja je nastala u okviru projekta „Novi glasovi”. Šta za tebe znači ta predstava, ali i sam projekat?
Jedna okolnost koja je tužna i interesantna vezano za tu predstavu, jeste da smo mi novembra meseca bili pozvani od strane Nikole Bundala da u aprilu uđemo u proces, poslao nam je taj tekst koji je Katarina Nikolić napisala 2012. godine, nekolicina nas je već ranije radila zajedno. Došli smo krajem aprila na prvu probu i onda je u maju usledio događaj u Ribnikaru i to je bilo strašno. Neko vreme nismo imali probe i nakon toga je bilo užasno suočiti se sa tim tekstom i činjenicom da imamo dva meseca bavljenja nekom temom koja je užasno ranjiva i bilo šta da probamo da uradimo, sada je jako nezahvalno, jer nismo želeli da bilo šta pravimo na račun toga. Nikola je vrlo taktilno vodio tu priču, mislim da je potez sa lutkama doprineo mnogo jer nije bilo ničeg degutantnog i toliko strašnog. Generalno smatram da, kad se u pozorištu radi seks, silovanje, tuča ili bilo šta slično, mnogo je teško naći pravo rešenje, a da to ne izgleda fejk, tako da taj potez sa lutkama je bio dosta tačan i pravi.
Što se samog projekta tiče, mislim da je to divna stvar zato što okuplja čitav tim mladih autora – scenograf, kostimograf, reditelj, dramaturg, glumci – i mnogima je to bio prvi veći projekat. Smatram da je to izuzetno važno, posebno danas jer nas ima puno, ali mislim da za svakog ima mesta i da niko nikom ne može uzeti njegovo parče kolača. Tako da je lepo kad se pruži prilika mladim ljudima da se čuje njihov glas i da se u jednoj profesionalnoj kući oprobaju i u dobrim uslovima urade neku dobru predstavu .
Tvoja prva profesionalna predstava je bila „Snežana i sedam patuljaka” u Pozorištu Boško Buha. Po čemu pamtiš rad na njoj i kakva iskustva ti je doneo taj proces? Da li bi volela da se vratiš pozorištu za decu?
Tu ulogu sam dobila na drugoj godini studija, to je bila prva velika i veoma važna stvar za mene. Samo lepe stvari su činile taj proces, pa se mnogih trenutaka i sećam vrlo rado. Imala sam tu sreću da zaigram sa Nešom Nenadovićem i zahvalna sam na tome. Upoznala sam divne kolege sa kojima i danas igram tu predstavu. Među njima su Andrijana Oliverić Bekana, Teodor Vinčić, Nikola Štrbac, Eva Voštinić, Aleksandar Kecman, Miloš Vlalukin, zatim kolege sa faksa Dragan Petrović, Relja Janković, Marko Pavlović i moj klasić Luka Grbić. Takođe, moram da pomenem i kompozitora Srđana koji je bio otvoren za svaku ideju. Snežana Trišić je to divno vodila, bila je pedagoški prisutna, rediteljski dovoljno stroga i odgovorna, a s druge strane nekako majčinski topla i mnogo sam joj zahvalna na tom procesu. Stvarno mi je ostalo u divnom sećanju i tu predstavu mnogo volim, u Buhi ima divnih ljudi i kolega.
Apsolutno bih volela da se vratim pozorištu za decu zato što oni na mnogo čudan način pune biće, iako to dosta iscrpljuje, posebno kad su pune sale. Nekada u prvom vrisku kad se ugasi svetlo čujemo da li ćemo izaći na kraj ili ne, ali meni je interesantno da nalazim put kako da dođem do discipline, mira i prijateljskog odnosa sa njima, kako da se pratimo i razumemo.
Imaš uloge u nekoliko predstava Pozorišta na Terazijama. Koji su izazovi mjuzikla, a koji dramskog komada?
Ima razlike, nedavno sam pričala sa jednim kolegom kako mjuzikl ne može da bude dosadan jer se dosta radi na efekat i na vizuelno, oči i uši sve vreme upijaju i nešto zanimljivo se uvek dogodi. Naravno ako je nešto loše, onda je loše i biće dosadno, ali zaista je sam proces dosta drugačiji. Ja sam, da budem iskrena, mislila da je to sve lagano, pevamo, plešemo. Međutim, mnogo je složeno jer tamo kolektiv čine i orkestar, hor, balet. Svako treba dugo da radi na svom delu, da bi se na kraju sve poklopilo i vrlo je složeno. Treba dosta odgovornosti, nije kao u dramskom teatru – ako ja nešto pogrešim, pa ćemo kolega i ja da se zakačimo – ovde zavisi pedeset ljudi u orkestru od nas, tu je balet na koji se ja oslanjam, oni na mene, i samim tim je u smislu veštine izazovnije. Kada je mjuzikl u pitanju, tako je pisano da se svaki emotivni naboj izražava kroz pesmu i češće je duhovito i poletno. U dramskom teatru je nekad izazovnije to što su mnogo dublje postavljene stvari u dramskom smislu, na drugačiji način dolazimo do nekih rešenja, do istine i toga kako se osećanja ispoljavaju. Mislim da svako ko dođe da gleda mjuzikl može da se prepusti i ode radostan i poletan, a da u drugom pozorištu možeš isto tako divno da se provedeš, ali i ne moraš – zavisi od onoga što izabereš da gledaš.
Imala si priliku da se oprobaš i na filmu i televiziji. Čemu te uči pozorište, a čemu kamera i šta nosiš iz jednog u drugo?
Mi glumci često kažemo da je to sve ista gluma, samo su sredstva drugačija, ali jeste proces drugačiji. U pozorištu nešto radiš dva-tri meseca i možeš jednom scenom da se baviš danima i da ti bude prirodno da ne možeš da nađeš nešto kroz mesec dana. Na filmu znaš šta ćeš tog dana raditi, danas su retki projekti koji imaju pripreme za snimanja – i to je jako dragoceno – ali kada toga nema, onda si još više nabrijan da sve uradiš što efikasnije moguće, znajući da nećeš imati drugu priliku. Mislim da se na pozorišnoj sceni stvara samopouzdanje, stiče snaga i da se prava sloboda osvaja tu, a pred kamerom se onda to samo lakše pusti. Individualno je, ja sam uvek pred kamerom bila slobodnija i tu sam se osećala kao svoj na svome, ali mi je trebalo vremena da u pozorištu pustim tu slobodu i bezobrazluk koji osećam da imam. Mislim da sve ide sa iskustvom i da se prenosi iz jednog u drugo, a sve zavisi šta ti je u tom trenutku prijatnije.
Kakvu ulogu trenutno priželjkuješ sebi?
Nedavno sam dobila to pitanje i zbunila sam se. I onda sam odgovorila, što možda zvuči pretenciozno, ali ja stvarno tako mislim – priželjkujem sve i očekujem sve. Mislim da u skladu sa onim koliko sadržaja imamo u sebi i šta su naša interesovanja, tako i privlačimo stvari. Ne kažem da je to kako nas neko vidi apsolutno to što mi nudimo i možemo da uradimo, nekad prosto možemo da odamo utisak potpuno pogrešan u odnosu na ono što su naši senzibiliteti, ali ja očekujem sve što ja u tom trenutku mogu da ponesem. Možda sam ja želela da igram Koštanu na prvoj godini studija i tad nisam bila spremna za to, ali kroz par godina ću imati priliku da u pravo vreme to odigram. Kao što je i sad bila Malecka – mislim da je to bio pravi trenutak da dobijem taj zadatak i mogla sam da ga pogledam u lice i da sad budem mirna i spokojna. Važno je biti realan prema sebi i prave stvari se dogode kad smo spremni.
Foto: Marko Stojanović, Pozorište Boško Buha, privatna arhiva
