Dr Milivoje Mlađenović uporedno se bavi pozorišnom praksom, bio je upravnik Narodnog pozorišta Sombor, Srpskog narodnog pozorišta Novi Sad, umetnički savetnik NP “Sterija” Vršac, kao i direktor Sterijinog pozorja, pedagoškim radom, profesor je na Pedagoškom fakultetu i naučno-istraživačkim i teatrološkim radom, doktorirao je na Filološkom fakultetu Beograd u oblasti književnosti i, posebno, dramske književnosti za decu. Do sada je bio selektor: Festivala Glumačke svečanosti "Milivoje Živanović" u Požarevcu, Dana Zorana Radmilovića, Zaječar, Festivala pozorišne klasike, Vršac, Festivala pozorišta Srbije "Joakim Vujić", Festivala prvoizvedenih predstava, Aleksinac. Idejni je tvorac i osnivač manifestacije „Pozorišni maraton” u Somboru. Od skoro, selektor je i 66. Sterijinog pozorja u Novom Sadu.
Bili ste selektor raznih pozorišnih festivala širom Srbije. S kakvim osećanjem danas pristupate selekciji najznačajnijeg nacionalnog pozorišnog festivala?
Specifičan je festival Sterijino pozorje, jer predstavlja najkompleksniji festival i sve oči onih koji se pozorištem bave su uprte u njega, hteli da priznaju ili ne. Pozorje je prvenstveno bazirano na domaćem dramskom tekstu, sa posebnom pažnjom usmerenom ka prvim izvođenjima domaćeg teksta. Selektoru ne bi smelo da se dogodi da vrednuje samo tekst ili ga zavede samo jedna komponenta predstave, već sve mora biti u apsolutnom saglasju, a ono verbalno, tekst, čak i onda kad voljom reditelja bude ukinuto, odnosno ono od čega je ta predstava nastala, ostaje glavno.
Slogan ovogodišnjeg Festivala je "Zlu vremenu, uprkos". Koliko je bilo izazovno selektovati najbolje predstave u jeku pandemije?
Nema ničeg zanimljivog u tehničkom i operativnom delu posla što bi se moglo istaći. Jedino što je ceo bio posao zgusnut u kratak vremenski period. Četrdesetak predstava je trebalo videti za mesec i nešto dana, ali to je periferno. Možda neko očekuje da sam morao biti blagonakloniji prema onome što se igralo na pozornicama, zato što su večernje predstave izvođene u specifičnim uslovima, predstave su počinjale u podne ili u 14h. To jeste bio remetilački faktor, narušene su konvencije pozorišnog čina. Poremećen je komfor pozorišnog gledaoca, time što je u dvorani bio smanjen kapacitet gledalaca. Negde sam predstave gledao sa 20 gledalaca, a negde smo direktor Sterijinog pozorja i ja bili jedini. Takve situacije stvaraju nelagodnost i kod nas, koji gledamo predstave, a i kod onih koji je izvode. Glumci svakako igraju poletnije i zanesenije ako je prepuna dvorana, kao što smo inače navikli, nego kada su samo dva namrgođena gledaoca u dvorani. (smeh)
Da li mislite da na Pozorju nedostaju svetska pozorišta koja izvode domaće dramske tekstove?
Da. Ranijih godina je bilo izvođenja predstava iz celog sveta. Sećam se predstava iz Japana, Jermenije, Francuske, Nemačke, češće iz evropskih zemalja. Naravno, sve zavisi isključivo koliko je naša drama u svetu prisutna, a činjenica je da sve prisutnija. Biljana Srbljanović, Dušan Kovačević, Ljubomir Simović su najčešće izvođeni naši pisci, ali pandemija je svakako uticala i na prisustvo dela naših pisaca u svetu. Znamo da su u nekim zemljama planirane drame naših pisaca, ali su odložene (Nušićeva "Ožalošćena porodica" u Zagrebu, na primer). Prošle godine je bila izvedena predstava Maja Pelević "Pomorandžina kora" u Sofiji. Svakako je pandemija doprinela slabljenju pozorišne produkcije u inostranstvu, dok je u mnogim zemljama (Slovenija, na primer) pozorišni život je bio potpuno paralisan.
Krugovi su tematski osmišljena inovacija koja preispituje estetske i civilizacijske krugove. Koje su dominantne teme ovogodišnjih Krugova?
Neki su predlog “uprkos” u sloganu shvatili kao imenicu, odnosno kao neku mentalnu ili duhovnu odliku nas koji živimo u ovom prostoru koji se zove Srbija, ali ovde je ta reč upotrebljena kao predlog koji označava aktivizam, rad, pokret protivno onome što je u stvarnosti. Zlo vreme je sintagma kojom se u najkraćem opisuje ono što traje kod nas dugi niz godina, stolećima. Ta etička kategorija, kojom označavamo nevaljalstvo, zlo činjenje prema drugima ili sebi samima, koje je negde zapretano u svima nama, nametnula se i prilikom izbora predstava u Krugovima. Dominantna tema na njima je elaboracija problema zla u ljudima, u različitim stepenima, različitom intenzitetu, različitim životnim dobima.
U obrazloženju selekcije naveli ste da je pandemija oslabila imunitet pozorišnog organizma. Prema Vašem mišljenju, kako će dalje izgledati ova vrsta umetnosti u Srbiji?
Posledice će se osećati u budućnosti, jer je pandemija uticala i na pozorišne forme, na primer. Pozorišta su se opredeljivala vrlo često za manje zahtevne pozorišne komade, naravno, što je sasvim i očekivano. Sa druge strane, repertoarska politika desetkovana je, kao i sav festivalski život, a to za posledicu ima takođe dinamizam pozorišnog života. Nisam nikakav prorok , ali u vremenu pred nama pozorište će se vrlo lako regenerisati. Uprkos tome neki će tragovi minule pošasti ostati vidljivi, kao i potreba da se oni pozorišno artikulišu.
Da li domaći dramski tekst ima "krizu identiteta"?
Ne bih to nazvao krizom, već stalnom potrebom za stalnom promenom. Pisci uvek imaju potrebu da svoje tehnike i poetike preispituju, a pošto je reč o drami, onda se vrlo često dramski pisci usklađuju sa onim što pozorište zahteva od njih, ali i obrnuto: umeju i dramski pisci da postavljaju nove zahteve pred one koji se bave režijom. Takav proces ne bih nazvao krizom, nego nečim što je izuzetno plodotvorno i vuče napred pozorišnu umetnost u celini.
Više od tri decenije ste prisutni u pozorišnom životu Srbije. Šta je to što u ovom trenutku nedostaje pozorišnoj sceni u Srbiji i ex-Yu sceni?
Nedostaje do kraja izgrađen pozorišni sistem, postojeći, liči na provizorijum. To podrazumeva uređivanje položaja neformalnih pozorišnih grupa, udruženja, načina finansiranja, angažmana umetnika i drugih zaposlenih, repertoarska politika... Moraju biti usklađene i akademije na kojima se školuju ljudi za pozorišna zanimanja. Generalno, sistem mora biti zasnovan na realnim potrebama i problemima.
