Uroš Milojević za Hoću u pozorište: 'Pozorište je ishodište jedinstvenosti.'


jul 2017.

Ovogodišnji A.N.F.I teatar u Kraljevu otvoriće u sredu, 05. jula u 21 čas u staroj zgradi Radio Kraljeva komad „Glumac sam Glumac sam Glumac“. U pitanju je autorski projekat glumca Uroša Milojevića, rađen po motivima i uz konsultacije Zijaha Sokolovića.

U najavi za predstavu navedeno je: „...deficit novca ili deficit ideja, deficit hrabrosti ili deficit morala, uvređena umetnost ili uvređena publika, kako glumac da približi pozorište publici, a da ostane veran umetnosti. Kako da predstava uperi prste u najgoreg od nas, a da ne uvredi, kako da pozorište boli, a da ipak pruži utehu, kolike su nam šanse u ovim društveno-političkim okolnostima, ko je taj što ti daje šansu, kako se izboriti za svoje mesto, a ostati dosledan svojim principima…”.

Uroš je, inače, mladi glumac iz Niša i deo je Anfiteatra. Glumu i master je završio na Fakultetu umetnosti u Prištini, tačnije u Zvečanu.

uros-milojevic-intervjuOno što prvo želimo da Vas pitamo je: otkud Vi u umetnosti, tačnije u pozorištu, u vremenu kada se dosta mladih odlučuje, bilo svojom voljom bilo na nagovor roditelja, da upiše i završi neke „konkretnije” studije, one koje, makar naizgled, dovode do „profitabilnijih” zanimanja i „sigurnijih“ radnih mesta?

Iskreno, vrlo je kompleksno ovo pitanje i nekako mi se čini da ima toliko odgovora. Ja sam završio nižu muzičku školu za violinu i želeo sam da nastavim i srednju muzičku, ali sam u nekom trenutku shvatio da to nije „profitabilno” i upisao mašinsku školu u rodnom Nišu i to mi je ujedno najveća greška koju sam u životu napravio. Naravno, počeo sam već prvog dana da bežim iz škole nedeljama i u mojoj glavi je to bilo četiri godine pakla. Onda sam počeo da razmišljam o Fakultetu dramskih umetnosti i poželeo da upišem glumu, znao sam da je gluma težak zanat i da su glumci vrlo malo plaćeni, ali je moj ideal i želja da radim posao koji najviše na svetu volim, samo tako svako od nas može biti produktivan. Naravno, važan je potencijal.

Ukratko, kako izgleda Vaš Curriculum Vitae nakon završetka studija.

Nisam siguran da znam šta je tačno u pitanju, da li splet nekih srećnijih okolnosti ili šta god, ali nisam imao pauzu u radu od kada sam završio master studije glume. Ima par stvari na koje sam jako ponosan u svom CV-ju, predstava „Nasilje nema opravdanja” u režiji Zijaha Sokolovića, „Crvena samoubistvo nacije” u režiji Vojkana Arsića, „Krivac je tamo negde” u režiji Vladimira Grbića i organizaciji Fondacije Tijana Jurić. Volim što se dobar deo ovih predstava bavi prevencijom nasilja nad decom i ženama. I naravno „Glumac sam glumac SAM glumac”. 

Sarađujete, u okviru Anfiteatra, sa mladim kolegama punim entuzijazma i ljudima koji čine puno dobrih stvari za pozorišni život u Kraljevu. Na kom se nivou ta saradnja odvija i šta je ona Vama lično donela?

Sad, ja ne bih rekao da je Vladan Slavković baš mlad čovek...ali entuzijastičan svakako da. Šalim se. Divno je da ima mladih ljudi koji uopšte u ovom i ovakvom vremenu žele da se bave pozorištem. Grad, koji nema dobro i kvalitetno amatersko pozorište, ne može imati ni dobro profesionalno pozorište a Kraljevo ima tu sreću da ima mlade ljude koji vide značaj teatra. I tu dolazimo do Anfiteatra koji u poslednje četiri godine dovodi zaista izvrsne predstave sa raznih akademija u zemlji, i mi koji igramo na festivalu učimo jedni od drugih i razmenjujemo iskustva, misli i ideje do kasno u noć, odnosno rano ujutru, pričajući o pozorištu.

Nastupićete na ovogodišnjem Festivalu sa predstavom „Glumac sam Glumac sam Glumac“. Odlučili ste da na scenu postavite i da izvedete monodramu, a ne npr. stand-up komediju. Zašto?

Monodrama je jedna od najtežih, ako ne i najteža pozorišna forma. Vrlo je teško biti sam na sceni bez partnera na kojeg mogu da se oslonim ili da se iza njega/nje „sakrijem” i onda sam poželeo da se oprobam i budem sam na sceni sat vremena. Za sada mi ide, tačnije već dve i po godine. Ali ova monodrama svakako u sebi ima i malo stand-up forme. 

uros-milojevic-intervju2

Interesantno je da je u pitanju komad koji je Zijah Sokolović izveo preko 1600 puta, koji je preveden na nekoliko svetskih jezika i igran u više od 20 zemalja. Njeno prvo izvođenje dogodilo se u Sarajevu u vreme kada niste bili rođeni. Otkud opredeljenje baš za ovaj tekst?

Zijah je ovaj tekst napisao 1977. godine, što znači da je ove godine tačno 40 godina od ovog teksta. Ja nisam nikada gledao Zijaha, samo sam pročitao tekst još pre par godina i bukvalno se zaljubio u isti. A opredelio sam se iz prostog razloga što se gotovo ništa nije promenilo od tada do naše današnjice, mislim na pozorište i probleme, sem sto danas imamo mnogo više cenzure, autocenzure i politikanstva u kulturi a manje novca. Ta činjenica je bolna, sramna i tužna.

Konsultovali ste se sa gosp. Sokolovićem tokom rada na predstavi. Šta ste od njega naučili? 

Koliko god da će ovo čitaocima možda zvučati kao fraza, ali ja sam radeći sa njim na dve predstave naučio da treba biti pošten prema samom sebi i ne prepuštati se trenutnom raspoloženju, nego igrati svaki put kao da je prvi. I, naravno, voleti svoj posao.

Sam autor je rekao da je komad napisao „želeći da se obračuna sa sobom, s vremenom, a i s prostorom u kojem je živeo". Da li ste uspeli sebi da odgovorite na neka od pitanja koja se u predstavi postavljaju? I zaista, kakve su nam i kolike šanse u ovim društveno- političkim uslovima?

U tekstu postoji jedna replika koju izgovaram, ona glasi „Pozorište je ishodište jedinstvenosti.” U toj rečenici ja vidim odgovor na mnoga pitanja koja sebi postavljam svakodnevno. Predstava je bazirana na improvizaciji, tačnije veći njen deo. Što se šansi tiče, ovaj sistem u kojem živimo nije zainteresovan za kulturu, o muzejima, pozorištima neću ni da govorim. Njih zanima samo kič kultura i estetika, siguran sam da imaju neki plan da sve građane ove zemlje, posebno mlade dovedu tj. svedu na nivo stada, jer im ne trebaju ljudi koji „talasaju” i govore istinu. Ali, tu su se malo zaneli u proračunu, narod zapravo želi da čuje istinu, a pozorište je istina, pozorište postoji više od dve hiljade godina i jače je od svih nas zajedno, što znači da tu leži odgovor na pitanje kolike su nam šanse...Sada su nam ogromne šanse i pored toga sto budžet za kulturu gotovo ne postoji, sada treba imati hrabrosti i srca i nikako kompromisa. I još nešto, bojim se da je ostalo na nama mladima da branimo umetnost i pozorište i sopstveni obraz, a mnogi pre nas su ga zaprljali i prodali i to je izuzetno teško, a nije ni fer. 

Kako vidite sebe u bližoj budućnosti i koji su Vam dalji profesionalni planovi i namere?

Ne volim mnogo da planiram, jedino što znam je da ću raditi ovaj posao dok sam živ, makar i sa veštačkim kukom. A voleo bih da u Nišu, u kom ne igram nijednu predstavu, jednog dana sa svojim kolegama napravim novo pozorište.

 

Fotografije: Fb stranica Uroša Milojevića

Autor: Milica Živković