Aleksandar Jovanović, daleko poznatiji kao Meda Idol. Kaže da ne zna da li je nekome idol, ali da mu je drago i da je jako radostan kada u jednoj školici glume svojim primerima i ponašanjem utiče na malu decu da nešto novo sagledaju i primene. Najviše ga gledamo u predstavama Beogradskog dramskog pozorišta, a najčešće možemo da ga sretnemo u Starbucksu, gde smo se i našli, a i gde drugo no tamo na kafi sa Medom. Nismo bili u luna-parku, ali smo se provozali na rolerkosteru uspomena iz detinjstva, preko muzičkih takmičenja, kako bismo se zaustavili u pozorištu. I da, nije bio petak, ali nismo zaboravili da se zezamo.
Šta si prvo pomislio kada si se probudio jutros?
Prva misao mi je bila da li sam oprao košulju, čarape i sve što nosim u dečjoj predstavi koju igram i da li ću stići da prošetam psa.
Koje je boje današnji dan?
Pa zapravo zelene.
E, a zašto Meda Idol?
E, ovako - Meda zato što se moja majka kad je bila trudna sa mnom ugojila 20kg i jedino u šta je mogla da uđe jesu neke treger pantalone koje su napred imale izvezenog medvedića i tata ju je stalno zezao da nosi mečku, a moja tetka je bila u fazonu: „Nije mečka, nego meda”, i tako sam se ja rodio i ostao Meda; a Idol zato što je u osnovnoj školi moja velika želja bila da se prijavim na „Idol” takmičenje. Tada se pojavio yahoo mail i kada je trebalo da ga napravim stavio sam medaidol i taj mejl od trećeg razreda osnovne koristim i izrabljujem. Ljudi misle da je to zato što hoću da budem neki idol a samo sam hteo da pevam. Sad je glupo da promenim u Meda Zvezde Granda.
Zašto svaki dan treba da bude petak?
E pa znaš šta, trebalo bi da bude petak zato što, koliko god surovo zvučalo, jedina činjenica koju znamo o svetu jeste da ćemo umreti. Kada sam se u bliskoj okolini suočio sa tim da su neki ljudi samo nestali i otišli iz naših života a da im se nismo dovoljno posvetili i proveli dovoljno vremena sa njima, onda sam shvatio da svaki put želim kad se sa nekim rastanem bude uzbudljivo kao da je petak. Kad kažem petak mislim da sutra imamo vikend, da ćemo da se naspavamo, da smo sve brige skinuli sa leđa i da ne ostaje taj dan protraćen. Mislim da je svaki dan petak zato što je to zapravo stanje svesti.
Trenutak kada si zaboravio da se zezaš?
Zaboravio sam da se zezam u nekim procesima koje sam radio zbog prevelike odgovornosti jer kada ste na početku od te želje i volje zaboravite da se zezate. Mislim da je u našem poslu važno da se zezamo jer je on pre svega igra. Ima dana kad zaboravim da se zezam i tad slušam muziku, pevam, perem sudove i to me smiruje.
Koja osećanja u tebi budi proleće?
Radost. Proleće mi je asocijacija na druženje, na reku, pripreme za more, mnogo volim da sam napolju. Naravno, počinje da radi luna-park posle zimske pauze. Stalno spominjem taj luna-park, ali taj način života dosta određuje moj karakter i pogled na svet.
Šta je najzanimljivije u luna-parku?
Najzanimljivije je što na dnevnom nivou srećeš na stotine različitih ljudi, karaktera i sudbina i otud možda i to zanimanje za glumu. Gledaš određenu decu koja godinama dolaze, rastu i postaju ljudi. Moja sestra i ja smo se stalno igrali i mogli smo po prolasku neke osobe da tačno pogodimo koliko će žetona da kupi ili kakav će da bude. Uglavnom smo bili u pravu i to je bilo baš uzbudljivo. Tu smo naučili koliko je važno da nekome učiniš da se oseti lepo i onda se i ti osećaš dobro. Kada vidiš decu koja su radosna, koja dobiju nagradni žeton znaš da će toj porodici ceo dan biti lep i ti si isto ispunjen.
Omiljeni crtani film iz detinjstva?
„Lepotica i zver” i „Anastasija”.
Miris koji te podseća na detinjstvo?
Miris supe, odnosno miris kuvane hrane jer me vezuje za mir i spokoj. U tom luna-parku svi smo živeli kao jedna komuna gde su mama, baba i tetka non-stop kuvale tri obroka dnevno. Nikad neću zaboraviti kad sam otišao u prodavnicu i tražio 20 vekni hleba ljudi su me izbacili jer su mislili da se zezam.
Nikada nisam imao hrabrosti da…
Da se prijavim na Zvezde Granda. (smeh) Kome god to spomenem ljudi su šokirani, ali ja mnogo volim da pevam i pevam dobro i što je crnjak narodnjake pevam odlično. Mnogo volim takmičenja u pevanju i za mene je pevanje najlepši dar na svetu. To mi je neki neprežaljeni san - da budem narodni pevač i da pevam na svadbama pod šatorima.
Koju knjigu nikada nisi završio do kraja?
Ima nekoliko jer ih čitam paralelno, ali zapravo koju nikada nisam završio, ali završiću je u nekom trenutku sigurno, to je Gabor Mate „Kada telo kaže ne”. Ta knjiga je toliko dirljiva i toliko me je potresla da sam došao do neke priče koja me je sasekla i toliko mi je bilo stresno da sam je ostavio i kad budem bio spreman vratiću joj se. I „Anu Karenjinu” nikad nisam završio.
Serija koja je idealna za kišni dan?
Evo nešto što recimo sad gledam „Succession”, ali za kišni dan je „Penny Dreadful” sa Evom Green. Ima dve maestralne sezone koje su polumistične sa strašnim pričama iz Londona iz prošlog i pretprošlog veka.
Floskula koju često koristiš?
„Sve će to jednom biti juče” od Tijane Ajfon. Volim „Ko zna zašto je to dobro” i svaki dan volim da ljudima kažem „Dobar dan, sretan rad”. I volim kad neko nešto dobro uradi ili spremi da kažem „Ruke ti se pozlatile”, to mi je ostalo od detinjstva, a malo su nam i ove turske serije vratile običaje koje smo pokupili od njih.
Šta misliš da si bio u prošlom životu?
Sto posto sam bio neki grof. Debeli, naparfemisani grof koji je samo ždrao makarunse i ništa nije radio. To je moja želja jer bih voleo da sam u nekom životu ekstremno uživao, pošto sam u ovom jako rano počeo da radim i da se osamostaljujem. Uvek sam imao osećaj da moram previše da se borim za nešto, što me je malo povređivalo i bolelo, pa bih voleo da sam u nekom životu bio gospodin koji je uživao. Ali zapravo mislim da sam bio cirkuski artist, neki mađioničar ili sam gledao tarot, više mi srce govori da je to.
Čemu te Joca (pas) uči?
Joca me uči bezuslovnoj ljubavi i kako je dovoljno da samo neko bude tu i može da ti da ceo svet i kako ti nekome možeš da daš ceo svet samo da budeš tu; i kako je bezuslovna ljubav zapravo lako dostižna ukoliko znaš na koji način da je tražiš i to mi je prelepo. Uči me da su odmor i ljubav prema sebi jako važni.
Gde najčešće možemo da te sretnemo?
U Starbucksu. Kao mali kad god sam putovao jako sam voleo te šolje sa imenom i jako mi je bilo egzotično da izmišljam imena poput Lepa Brena, Saša Popović, Marlon Brando, Vojin Ćetković i tako. Kad se otvorio kod nas bilo mi je mnogo zabavno da nastavim i Starbucks mi je uvek davao vajb da kad imaš stresan dan možeš da se mikro osećaš kao zvezda u svom životu.
Koju kafu poručuješ u Starbucksu?
Moku.
Da je tvoj život predstava, koja pesma bi je pratila?
Ako bi bila u dramskom žanru, onda od Adele „When we were young”, a kada bi bila komedija pratila bi je jedna turbo-folk pesma koju svako jutro puštaju na grčkom jutarnjem programu, zove se „Happy day”. A da je mjuzikl bilo bi nešto iz mog omiljenog mjuzikla „Kosa”, recimo „I got life” ili „Hair aquarius”.
Koji glumac bi izneo tvoj lik?
Jonah Hill, i stalno mi govore da podsećam na njega. A od domaćih mislim da bi zapravo mogao Milan Zarić, on mi je jedan od najboljih prijatelja i kolega, zato što odlično skida karakter i ume da pronikne u čoveka i uzme nešto njegovo prepoznatljivo.
Najemotivniji momenat na sceni?
Poslednji koji se desio bio je kad smo igrali „Misterija Dušana Vasiljeva” u Bitef teatru. Predstava se završava monologom o tome kako je pesnikova majka koju je rano izgubio bila njegova najveća inspiracija i razlog pisanja. U sceni na kraju gde se jede supa Jelena Lončar tumači univerzalnu majku, a malopre sam spomenuo da mi je supa asocijacija na majku, babu i porodicu. Kad sam je pogledao ona ima istu frizuru kao moja baba i isto se zove i tako smo se povezali i rasplakali na toj sceni.
I pretposlednje igranje „Idiota” u sceni pred sam kraj kad se general kojeg igram, a koji stalno laže, prvi put ogoli pred Miškinom i neposredno pred sopstvenu smrt ode da mu se ispovedi i izvini. Tako je bio lep trenutak sa Lukom Grbićem, koji je odličan partner i ima predivnu energiju i jako je prijatno s njim raditi. Kao da smo se odvojili u međuprostoru, nešto je kliknulo, obojica smo nešto razmenili i bilo je divno, potresno i oslobađajuće.
Najveći peh na sceni?
Na premijeri „Ružni, prljavi, zli” u prvih pet minuta predstave pukao je krevet, a cela predstava se dešava na krevetu, mada snašli smo se, ima u tome neke čari.
Šta je najvažnije kod kostima?
Da je predivan u smislu da kad ga vidiš i obučeš sve ti bude jasno. Da je plod tvog glumačkog stvaralaštva i rediteljske ideje i zamisli kostimografa, a kad ga staviš na sebe da ti donese jednu lakoću i razumevanje toga što tumačiš jer ti olakša da poveruješ to što govoriš i misliš kao taj lik.
U kojoj predstavi koja postoji bi voleo da igraš?
Voleo bih da igram u „Cement Beograd” i u Lolićevom „Mister Dolaru” zbog đuskanja sve vreme. Volim te predstave u kojima poželiš da si i ti na sceni. Voleo bih da u budućnosti dobijem tu vrstu uloga koje su teške i veliki izazov, a koje igra Ozren Grabarić u „(Pra)faustu” i u „Čovek slon” kojeg sad radimo.
Omiljena replika iz Čehovljeve „Prosidbe”?
„Obesiću se, bezuslovno ću se obesiti!”
Kakvi su bili Pazarni dani?
Odlično sam jeo, odlično sam se družio, tamo su ljudi fantastični i to ne samo ansambl. Stvarno sam se osećao kao da sam u tom gradu domaći. Bilo je i stresno dva i po meseca van kuće, ali važno životno iskustvo.
Zašto svako treba da pogleda „Tiho teče Misisipi”?
Zato što će onda potpuno razumeti koncept petka i zašto je važno da ne zaboravimo da se zezamo. U pozorišnom kontekstu mislim da je jako važna predstava jer je dovela kod nas jedan stil i žanr koji je u svetu mnogo više zastupljen nego neki drugi, a to je mešavina dramske forme i performansa gde je ključ živost, istinitost i hvatanje određenog trenutka. Toliko smo lepo radili na tim probama i imamo toliku slobodu da nam je doslovno dozvoljeno da uradimo šta želimo, odnosno šta nam glumački impuls i glumačko srce i biće kaže.
Anegdota koju pamtiš sa „Božanstvene komedije”?
Frank Kastorf režira na nemačkom, žena koja prevodi to radi na srpskom a mi smo recimo u hangaru iza pozorišta i imamo komunikaciju samo preko zvučnika gde nam on diktira neki tekst. U jednom trenutku nisam znao šta mi priča, ženu nisam razumeo i samo sam krenuo da improvizujem deset minuta „Gorski vijenac” jer je u stihu ali i u intezitetu i tonu koji on voli i rekao mi je „Bravo, Meda!”. Kad bi znao šta sam lupao…
U kojoj koži se najbolje osećaš?
U svojoj. To nije bilo do skoro tako jer uvek želiš da budeš nešto drugo a zapravo u jednom trenutku u životu, kad ti se nešto desi, shvatiš da je najlepše u sopstvenoj koži i sa tim što imaš i pre i kasnije sve dođe kad treba i na način koji treba. Stalno potenciram to da je gluma ipak posao jer onda imaš neku odgovornost što često zaboravljamo i mislimo da je neka privilegija i da nam to pripada i naviknemo se na komfor da imamo posla a to ne sme. Stalno treba da podsećamo sebe da moramo da izlazimo iz zone komfora i da na kraju krajeva budemo zahvalni jer na stotine talentovanijih od nas prosto samo nisu imali sreće.
Hoće li ljubav spasiti svet?
Apsolutno. Tek kad otvoriš srce i za sebe i za druge sve bude u redu.
Kakav je pogled kroz prozor u svet?
Stresan, ponekad bolan, ali nema lepšeg pogleda od pogleda na svet.
Foto: Milica Sučević (hocupozoriste.rs)
