Za nama je još jedan Međunarodni regionalni festival savremenog pozorišta „Desiré Central Station” iz Subotice. Održan u gotovo nehumanim uslovima, kada su se večernje predstave izvodile u jutarnjim terminima, organizatori menjali repertoar u toku samog festivala nekoliko puta, a publika poštovala sve epidemiološke mere, sedela distancirano i sa crvenim maskama na licima, na kojima piše moto festivala - „Life”, Dezire je i ovoga puta pokazao svoju hrabrost i dao nadu da se i u najgorim vremenima mogu dogoditi dobre stvari. Idejni tvorac i direktor samog festivala je pozorišni reditelj, Andraš Urban, sa kojim smo imali priliku da porazgovaramo poslednjeg dana dvanaestog po redu Dezirea.
Foto: Jurica Galoić
Andraš Urban (Senta, 1970) uspeo je da sa svojih sedamnaest godina formira samostalnu pozorišnu i književnu radionicu, u kojoj je radio kao autor, reditelj i glumac. Nakon toga osnovao je pozorišnu trupu „Aiowa”, koja je teatar tretirala kao specifičnu, ali ipak sveumetničku, ideološku akciju. Na novosadskoj Akademiji umetnosti studirao je filmsku i pozorišnu režiju. Istovremeno je kao reditelj bio angažovan u subotičkom Narodnom pozorištu. Režiju je diplomirao 2000. godine, u klasi profesora Vlatka Gilića i asistenta Bora Draškovića, dok 2005. postaje direktor Mađarskog gradskog pozorišta „Kostolanji Deže” u Subotici.
Koja Vaša predstava bi najbolje opisala vaše mentalno stanje u ovom trenutku?
„Dogville”, pozorišta „Kostolanji Deže“.
Najbolji savet koji ste dobili?
„Ne popravljaj staru, radi novu predstavu” i „Pogledaj šta tamo piše”.
Do kada će Šekspir biti savremen?
Dokle god budemo igrali dramska dela.
Šta je za Vas ljubav?
Pozorište, deca i Vedrana.
Trenutak kada ste shvatili da ste zaista postali reditelj?
To se stalno shvata i obrnuto – to se uvek dovodi u pitanje.
Tri filma koja svako treba da pogleda?
„Andrej Rubljov” Andreja Tarkovskog, „2001: Odiseja u svemiru” Stenlija Kjubrika i „Do poslednjeg daha” Žan-Lik Godara.
Foto: Molnár Edvárd
Domaća ili strana pozorišna scena?
Pozorišna. Jako nezahvalan odgovor, ali sam siguran da bi domaća scena svakako mogla na ozbiljnu reformu.
Na koji način opstajete u svojoj doslednosti?
Dosledno... I sa velikim mukama.
Prva asocijacija na Desiré?
Radost.
Miris talasa ili miris šume?
Miris talasa.
Omiljena knjiga?
„Dečaci Pavlove ulice” Ferenca Molnara.
Grad koji je ostavio najjači utisak na Vas?
Beograd.
Savremeno ili klasično?
Savremeno.
Četiri neizostavne stvari koje radite na dan premijere?
Nemam ritual, ali na dan premijere imam puno planova šta ću da uradim i na kraju ništa ne obavim. Uglavnom je to gledanje znamenitosti ili obilazak grada, pošto nisam imao vremena mesec i po dana ranije, mada, naravno, ne uspem, pa bar poželim da se dobro odmorim, ali počnu probe i eto... Jedino obilazim često frizere. (smeh)
Foto: Molnár Edvárd
Osnovna razlika između pozorišta u Subotici i pozorišta u Beogradu?
Na oba mesta ima vrlo dobrih i posvećenih ljudi.
Najefektivniji književni dijalog koji pamtite?
Drama Semjuela Beketa „Čekajući Godoa”. Najviše što izražava suštinu teatra i razliku između literarnog i pozorišnog sam je kraj tog komada, kada jedan kaže drugom: „’Ajmo”, drugi kaže: „’Ajde”, a u zagradi piše: „Ne pomeraju se”. U ljudskom smislu, izdvojio bih mađarski roman „Krovovi u zori” Geze Otlika, gde umetnik priča prijatelju kako čovek dok je živ treba da radi nešto, a prijatelj mu odgovara: „A šta ako ne?”
Šta je ono što Vas nepogrešivo osvaja kod sagovornika?
Predanost i autentičnost.
U šta ste apsolutno sigurni?
Siguran sam da ne treba da se predamo.
Kuda ide ovaj svet?
Svet ide u propast, ali uvek će biti nekako.
Vaš način za beg od stvarnosti?
Gledam televiziju. (smeh) Mislim, gledam filmove ili naučno–informativne kanale.
Koju lošu osobinu ne biste hteli da izgubite?
To što se ne pridržavam pravila.
Šta pozorište ima, a druge umetnosti nemaju?
Živu interakciju sa publikom i celinu datog vremena i prostora.
Šta planeta treba da nauči?
Planeta treba da nauči da se odrekne dobiti.
