Spremajući novu predstavu i putujući između gradova, Nela je pronašla vreme da sa nama podeli svoje misli o pozorištu, društvu i lepoti stvaranja umetnosti. Saznali smo zašto su ljubav i snaga zajedništva ključni polazni temelji za ono za šta treba da se borimo, što gradimo i što delimo.
Misao kojom, po vašem osećaju, treba otvoriti ovaj razgovor?
Hajde da budemo iskreni…
Koji vas strah najčešće opseda?
Strah od samoće.
Kad ćutite – o čemu ćutite?
Nije to ćutanje, to ja razgovaram sa tišinom.
Kad govorite – o čemu najradije govorite?
O slobodi.
Šta proističe iz sumnje?
Mogućnost da se osvajaju veće visine.
Kada zapravo postaješ glumac?
Kad se zaigraš kao dete.
Predstava koja vas je izvela na glumački put?
„Ukroćena goropad”.
Kog pozorišnog lika biste mogli da igrate zauvek?
Svaki lik ima svoje vreme.
Kad biste sa scene mogli da izgovorite rečenicu koju nikad do sada niste, kako bi ona glasila?
Veruj u ljubav, ne živi bez nje.
Kad se pozorišna vrata zatvore, šta ostaje skriveno iza ključaonice?
Odjek aplauza.
Šta dobijamo kad umetnost „zaključamo”?
Ništavilo.
Da li su zidovi pozorišta skloni da slušaju, pamte ili ćute?
Sve zajedno, oni čuvaju tajnu pozorišta.
Koju pesmu biste posvetili vama, umetnicima, u borbi za Narodno pozorište?
Postoji song u predstavi „Ženski orkestar” , koja se igra u Narodnom pozorištu, napisan pre više od deset godina. Ide ovako:
„Umetnost nije na prodaju,
gospodo preduzetnici
Umetnost je besplatna,
gospodo primitivci
Umetnost je slobodna,
gospodo jadnici
Umetnost je prisutna,
vi bestidni dupelisci...”
Čemu vas uči današnja mladost?
Hrabrosti i istrajnost.
Koji savet dajete mladim ljudima?
Da veruju svojim mladim godinama, nikad više neće imati takvu moć i snagu…
Šta vas greje, onda kad sve deluje hladno?
Porodica.
Šta dobijamo kada smo spremni da slušamo?
Snagu zajedništva, koja pobeđuje i najvećeg neprijatelja.
A šta gubimo kada ne razumemo jedni druge?
Upravo tu snagu.
Omiljeno jelo koje rado spremate?
Sve što vole moje ćerke.
Čemu nas uči strpljenje?
Spasenju.
Koje su vam reči uputile vaše ćerke i ne zaboravljate ih?
Ljubavne reči.
Koja rečenica nekog iz publike vam se urezala u pamćenje?
Pamtim aplauze.
Svako izvođenje predstave je drugačije, u čemu vas svako sledeće menja, a u čemu vas potvrđuje?
Trudim se da me menja na bolje, a potvrđuje mi osećanje da sam na pravom mestu.
Koji trenutak na sceni biste voleli da se ponovi?
Svaka tišina, koja se čuje.
Kad scena utihne, čiji glas najglasnije čujete?
Glas publike, bez koje glumac ne postoji.
Šta ostaje isto, bez obzira na vreme kojem pripadamo?
Ljubav.
