Sa Tamarom se nalazimo na kafi pred jedno od izvođenja predstave „Hotel 88”, kako bismo otkrili šta je vezuje za pozorište, umetnosti i stvaranje. Pričamo takođe i o najnovijoj predstavi „Smrt i devojka”, koja se igra u Bitef teatru.
Razgovaramo o odrastanju i životu u multikulturalnim sredinama koje će je obeležavati kroz život. O Parizu, gradu koji smatra svojim pored Beograda. Prisećamo se tema koje su joj važne, a podsećaju je na zemlju koje više nema.
Deo Pariza koji smatrate „svojim”?
Monmartr.
Loša navika koju pokušavate da prevaziđete?
Neredovna ishrana, koja ima veze sa ritmom mog posla.
Na šta ne ostajete ravnodušni?
Na iskrenost, na lep gest, na empatične ljude.
Da ceo život možete da ponavljate samo jednu reč/rečenicu, koja bi to bila?
Libellule – u prevodu znači vilin konjic.
Boja koja obeležava vaš karakter.
Nisam preterani ljubitelj boja, volim ono što se ne zovu boje, a to je crna i bela. Odredila bih sebe kao crnu i belu.
Zašto pesma „Jugoslovenka”, kako vas ona obeležava?
Razmišljanje o lepim i humanijim vremenima. O vremenima kad nije bilo bitno ko je koje nacionalnosti i veroispovesti. Ljudi su imali neki zajednički cilj i meni se to sviđa.
Da li je onda predstava „Lepa Brena prodžekt” na neki način potraga za tim vremenom?
Jeste, ona rekonstruiše to vreme, ali i ovo danas, i upoređuje ovo što danas živimo i neko drugo vreme kada smo živeli u Jugoslaviji.
Šta vam onda najviše nedostaje iz tog vremena?
Mene granice sputavaju generalno u životu, pa i u tom smislu.
Godine koje biste sačuvali da traju večno?
Godine kada sam živela u Parizu. Volim i ove godine danas.
Da možete da postanete neki filmski lik koga biste izabrali?
Ne bih volela da budem nijedan filmski lik. Više se vezujem za glumice nego za likove. Volim Megi Čung u filmu „In the mood for love”, Džinu Roulands u filmu „Opening night”. Volim Nikol Kidman u svemu.
Pesma uz koju igrate kao da vas niko ne primećuje?
Moja filozofija (Ma philosophie), a govori o ženi koja je jaka i koja ima snage da dotakne Mesec.
Jugoslovenski film koji iznova gledate?
Filmove Makavejeva.
Knjiga koju preporučujete?
„Ledeni dvorac”, napisao je norveški pisac Tarjej Vesos.
Trenutak kada ste pomislili da možete baš sve?
Nikad nisam pomislila da mogu sve da uradim. Ono što je realno i što zavisi od mene pomislim često.
Koju temu biste voleli da vidite na filmu, a do sada nije bila značajno obrađivana?
Ne postoji tema koja nije baš obrađivana. Izabrala bih teme kroz koje bi ljudi mogli da nauče nešto više o međuljudskim odnosima, o psihologijama ličnosti, o sociopatama, o narcisoidnom poremećaju, jer smo okruženi takvim ljudima.
Predstava koju preporučujete, a gledali ste je u poslednje vreme?
„Božanstvena komedija”, Franka Kastorfa.
Po čemu pamtite odrastanje?
Po putovanjima. Otkrivanjima drugih kultura i različitosti.
Prva asocijacija na Alžir?
Multikulturalnost. Odrastala sam sa decom koja su dolazila sa svih strana sveta.
Od čega strahujete?
Od gubitka voljenih.
A kako prevazilazite strahove?
Tako što radim na sebi. Suočavam se sa njima, bavim se njima, prevazilazim ih ili pokušavam da ih prevaziđem.
Šta vam iznova budi veru u ljude?
Dobrota. Razumevanje drugih ljudi i prihvatanje različitosti.
Trenutak u pozorištu koji ne zaboravljate?
Ima ih dosta, ali prvo što mi pada na pamet je predstava u kojoj sam igrala u Francuskoj „Staklena menažerija”.
A aplauz koji ćete dugo pamtiti?
Više se stidim kad je aplauz, nego što uživam, tako da mi ne pada nijedan na pamet.
Priče koje nosi vaša generacija?
Obeleženi smo svakakvim ružnim periodima, devedesetim godinama, ratovima, mislim da je to ono što je ostavilo neizbrisiv trag na nas.
Omiljeni dnevni ritual?
Obožavam da pijem čajeve. Pijem čajeve od jutra do mraka. Imam čajeve za jutro, za podne, za predveče i za uveče. (smeh)
Omiljeni čaj?
Francuski čajevi Mariage Frères, prevod bi bukvalno bio braća svadbari. Pijem i ostale čajeve, obično koje mi donose prijatelji kad dolaze sa nekog putovanja.
Na šta biste voleli da utičete?
Da se sistem rada pozorišta u Srbiji promeni. Da se poboljšaju uslovi rada za sve radnike na snimanju.
A šta je ono što najviše nedostaje pozorištu kao instituciji?
Naš sistem je isti kao posle Drugog svetskog rata kad su se osnivala pozorišta u Beogradu. Ništa se nije promenilo, a sve se menja u svetu. Mi se držimo tog nečeg naučenog i plašimo da će nam biti gore ako nešto promenimo. Stalno smo u nekom vakuumu, koji proističe iz egzistencijalnog straha. Treba da budemo hrabri, a kad bismo nešto promenili mislim da bi nam svima bilo bolje.
A šta je danas hrabrost?
Danas je hrabrost da čovek ostane svoj, da ne pravi kompromise koji će ostaviti loš trag na njega.
Foto: Igor Čvoro (naslovna); Bitef teatar (predstava „Smrt i devojka”)
