Pokušavši da razumem ovu kompleksnu predstavu Beogradskog dramskog pozorišta uronila sam u čitanje dela koji je čine podjednako koliko i Danteovo. To su u najvećoj meri teorijski tekst Osipa Mendeljštajma „Razgovori o Danteu” i roman Petera Handkea „Golmanov strah od penala”. Time sam prekršila pravilo koje je reditelj postavio kroz ovo delo, kao i ono na čemu Handke insistira kroz lik Bloha - ne treba se pitati zašto.
Sama radnja „Golmanovog straha od penala” je nevažna, to je samo niz događaja koji nema značaj za unutrašnje stanje glavnog junaka, nemaju nikakav uticaj na njega, ne motivišu njegove postupke. Pravi zaplet čini unutrašnji sukob u junaku otuđenom od sveta u kome živi i njegova borba sa tim tuđim svetom u kome vladaju neka pravila i simbolički poredak. On se oseća kao da je okružen himnama i reklamnim spotovima i ne može biti u tišini, da oslušne šum koji ne nosi nikakvo simboličko obeležje. Iako je narativni deo Handkeovog romana odvojen od „Božanstvene komedije”, kroz scenografiju je vidno nasilje konzumerističkih simbola koje zapravo i spaja savremeni i Blohov pakao. Unutrašnje stanje ovog Kamijevski-Kafkijansko izgrađenog junaka takođe može da se tumači kao svojevrsni limb, zbog čega opšta atmosfera koja se provlači kroz predstavu doprinosi prikazu i bukvalnom i simboličkom paklu. Kako Handke toliko tematizuje jezik kroz svoje delo, samo je logično bilo da se rasparča Danteov lingvistički sistem. Mendeljštajmovo razumevanje stvaralačkog procesa proširuje se na područja koja nismo navikli da dovodimo u vezu sa književnim izražavanjem, time se konačno simbolički poredak stavlja u senku onom neverbalnom u kome je zapravo tajna Danteove alegorije, ali i postdramskog pozorišta.
Dakle predstava se sastoji od tri glavna diskursa uz koje postoje još mnoge „umetnute” reference na umetnički odnos prema raju i paklu (Marina Cvetajeva, Džim Morison, Brojgel…). Takođe se pojavljuju mnogi rediteljski postupci koji su višeznačni i otvoreni za tumačenje (volim da ih nazovem nemim), od samog početka kada glumci trče do govornice na kojoj zvoni telefon, ali sa druge strane slušalice nema nikoga.
Scenografija je više nego intrigantna i veliki je deo uspešno stvorene atmosfere. Na sceni vlada preplitanje realističnih postavki (spavaća soba, kuhinja, sauna…) i onih koje su poput košmarnih tvorevina (soba Koka-kole, glava Dart Vejdera, veliki svetleći znaci, plastični prekrivač…). Unos tog neprirodnog i napadnog sveta (počevši od ekrana) u surovi naturalizam je ključ stvorene neprijatnosti koja se slaže sa konceptom.
Glumci su skloni razbijanju četvrtog zida, naročito kada izgovaraju onaj najstručniji teorijski tekst, tada prestaju da glume i pokušavaju da nam ga približe ponekad koketirajući sa publikom. U ostalim slučajevima se drže originalnih stihova i izvode ih na relativno zavidnom nivou.
Put Vergilija i Dantea je izuzetno haotičan, dug i detaljno razrađen dok njihov prelazak ka raju (prolaz kroz kišu ka svetlu) i same scene sa Beatriče čini manji i jednostavniji deo predstave. Zanimljivo je istaći da trenutak kada se Dante čisti i prelazi na stranu nežnosti i emocija, Blohova priča se više ne pojavljuje, on je od tog uzvišenog sveta odstranjen i ostaje u svom limbu.
Ovde sam predočila neke od glavnih elemenata Kastorfovog dela, ili makar one koji su meni bili vredni pomena. Ovo nije recenzija više je vodič, jer se predstava poput ove oslanja isključivo na subjektivnu percepciju njenog gledaoca, ona deluje na našu podsvest jer racionalnom umu nije bliska, a kao što Mendeljštajm kaže „dalekost i spoznavanje gotovo su jednoznačni”.
Foto: Dragana Udovičić (bdp.rs)
