Da li rat zaista ikada prestaje? Koja je suštinski njegova svrha? Zbog čega čovečanstvo konstantno pribegava sukobima? Scena Novosadskog pozorišta i više je nego podesna za ovakva preispitivanja, a na njoj se, u režiji Dejana Projkovskog, igra drama „Majka hrabrost i njena deca”, koja je svoju premijeru imala u maju. „Rat uvek nađe neki izlaz, a što i da ne. Zašto bi onda prestajao?” - još jedno je od pitanja u pozorišnom komadu Bertolda Brehta sa podnaslovom „Hronika tridesetogodišnjeg rata”.
Reč je o komadu koji prati priču Ane Firling i njene dece tokom trajanja velikog verskog rata između katolika i protestanata. U središtu radnje nalazi se Majka Hrabrost koja predstavlja više lica rata. Lice stradanja i patnje, ali i lice koje je pokazatelj da je ideologija u ratu vrlo beznačajna i promenljiva, odnosno, lice koje na neki način obezvređuje ideologiju kao takvu, ne dovodeći u pitanje na čiju stranu je potrebno stati, već na koji način preživeti. Njen put, koji je pun trnja i patnje tokom rata, pratili smo uz Eminu Elor koja impozantno tumači njen lik. U momentima patnje i gubitka, ona se donekle izjednačava sa Bogorodicom, što pokazuje koliko se Projkovski vešto igrao sa biblijskim motivima.
Njena deca, koja, takođe, postaju žrtve rata, dva sina i jedna ćerka koja je nema, navode nas da se kroz razne situacije suočavamo sa preispitivanjem, što sopstvenih, što tuđih postupaka. Njena ćerka predstavlja tragičnu i namučenu devojku, koju mnogi odbacuju vodeći se parolom da najslabiji u ratu najkraće opstanu. Svaki od likova svojom višeslojnošću ostavio je prostor za duboko promišljanje, koje smo sa sobom poneli iz pozorišne sale.
Čitava priča veoma je lepo zaokružena mračnom scenografijom, koja se posebno ističe u scenama kolektivnog stradanja, scenskim pokretom, kao i songovima koji se postepeno razvijaju kroz predstavu i lepo imponuju priči, ostavljajući prostora za kritički osvrt i drugačije sagledavanje radnje.
Ova (anti)junakinja, prikazana kao ponosna i mudra žena, sa velikom sposobnošću da pored velikog rata ipak od njega nešto i dobije, istovremeno se suočava i sa mnogo većim gubicima. Nakon gubitka svoje neme ćerke koju upečatljivo tumači Divna Dedović Tomić, ona sa sobom nosi svoj poslednji krst i ostaje okupana, ne samo sopstvenim suzama, već i suzama svih majki iz svakog rata, kojih smo svedoci i danas, a deca neminovno snose jednu od najvećih žrtava. Zbog toga Majka Hrabrost izgovara: „Možda će mi zaspati”.
Buji, paji, šta li
Šuška u slami toj?
Komšijski porod cvili,
A veseo je moj.
Komšijski nosi prnje,
A na tebi je svila,
Anđelsko sam ti ruho
Prekrojila.
Predstavom „Majka Hrabrost”, Projkovski ne samo da je predstavio Brehtovsko epsko pozorište u punom svetlu, ili u ovom slučaju - tami - velikog verskog rata, već je učinio da se publika postavi u položaj konstantnog preispitivanja. Tokom i nakon same predstave nemoguće je ne zapitati se zbog čega kao čovečanstvo konstantno težimo sukobima. Da li je mir samo zatišje do neke sledeće bure?
Foto: Srđan Doroški/Novosadsko pozorište
